Polica za knjige

23:00 0 Comments

Pre tri godine, kada sam shvatio da sam se već odavno vratio sa studija iz Beograda i da više nije u redu da mi knjige stoje po kartonskim kutijama koje sam po potrebi pomerao levo desno i preskakao po sobi, rešio sam da napravim policu za knjige.
Policu sam postavio pored ormara pa je logično bilo da bude njegove visine, otvorena od poda do vrha, skoro do plafona. Napravljena je u dve boje, spolja, bočne strane i prednji ram koji imitira masivnost, u teksturi drveta, najviše što je bilo moguće nalik na ormar, a same police unutra, podeljene da formiraju kvadratna polja u dva reda, u sivoj boji.
Kad je majstor postavio sve i otišao, nisam je ljudski ni obrisao a već sam počeo da ređam knjige. Odozdo na gore. Stručne sam spakovao na dno u četiri donja polja pa krenuo iznad da pakujem beletristiku. Ređao sam po samo meni shvatljivom redosledu, prema afinitetu, izdavačima, ovamo domaći ovamo strani pisci opet nekako geografski povezano. U posebna dva polja u sredini, najupadljivija, u pravcu očiju, smestio sam knjige dva omiljena pisca, Kundere i Murakamija. Postarao sam se da pre toga prikupim knjige od ljudi kojima sam ih pozajmljivao, da eto mogu bar inicijalno skoro sve da ih imam na okupu. Odmah sam popunio više od dve trećine police. I osetio sam neki mir, kao da sam rešio veliku stvar i presložio deo sebe, kao da su neke stvari konačno došle na svoje mesto. A posebno sam bio zadovoljan sa dva srednja polja.
Vremenom su knjige dolazile i odlazile sa police. Kupovao sam nove, neke sam poklanjao ljudima, neka sam pozajmljivao ljudima. Nikad ne zapisujem kome pozajmljujem knjigu, računam na ferplej i ako i nije uvek tako. Polica se polako puni i sad već preko vertikalnih knjiga pakujem i drugi red na njih, horizontalno da bi moglo sto više da stane.

* * *
U poslednja dva meseca vraćene su mi dve knjige. Prvo mi je drug vratio jednu stručnu knjigu. Ovih dana odlazi u inostranstvo pa da se razduži. Onda mi je pre neki dan drugarica vratila knjigu od Murakamija. Juče je otišla u inostranstvo pa da se razduži. I nisu prvi koji su otisli...
Svaki put kad tako odlaze ljudi, prvo osećanje mi je tuga. Iskreno mi se plače. A opet, treba da budem srećan, jer idu za svojim snovima, u nešto bolje. A meni se skupilo i u očima i u grlu. Kao da se kidaju delovi mene samog.

* * *
Stojimo na pločniku ispred ulaza u zgradu. Pozdravljamo se, grlimo i pričamo kako to ustvari nije uopšte daleko, kako je maltene kao nekad kad smo odlazili za Beograd na studije, kako je  to samo dva sata avionom. Tešimo se i lažemo, jer je tako lakše, posebno onom ko ide. U ruci mi kesa sa knjigom "Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća". Kad sam je pročitao nekoliko dana mi je bila i omiljena knjiga. Sad je baš ne volim.
Onda se razdvajamo i ja krećem kroz mračni prolaz. Okrenem se, dobacim zadnji pozdrav i nastavim dalje kroz mrak. A kad izađem na svetlo ispred mene se ukaže grad koji sve više gubi boje. Sve je više bezbojan. I čujem samo sebe kako glasno dišem.
Knjigu još nisam stavio na policu. Evo je i dalje u kesi, na stočiću. I to je dobro. U jednom trenutku sam hteo i da je bacim.

0 коментара:

Džepni sat

22:54 2 Comments

Danas sam dobio sat. I to ne bilo kakav - džepni sat. Ustvari nasledio sam ga, pa onda tek nije bilo kakav. Sat je u džepu stvarno nosio moj pradeda, pa ga je onda nasledio moj stric, za koga ne znam da li ga je nosio uopšte. Stric je pre pola godine preminuo pa je strina dala sat mom ocu, a on ga je onda poklonio meni. 
Sat je lep, klasičan džepni, srebrnog sjaja, sa kazaljkama zlatne boje. Brojevi za sate ispisani su krupnim crnim polu-kitnjastim brojevima a sitnim crvenim svedenijim za minute. Sekunde su u donjem delu u malom krugu sa odvojenom malom kazaljkom. Ispod kruga još sitnije "MADE IN USSR". Klasičan sistem navijanja je na gornjoj strani sa alkom za lanac preko. Sa zadnje strane lokomotiva i napis "SERKISOF".
Kad sam se vraćao danas kući, dok još nisam ni pomišljao da ću dobiti džepni sat, primetio sam na banderama duž ulica u kraju zalepljene oglase: "OTKUPLJUJEM STARINE". U oglasu su ispod nanizane razne stvari za koje se kupac interesuje i baš na prvom mestu su bili stari satovi. A već neko vreme primećujem kako po gradu na sve strane niču zalagaonice. Meni se i za to, a i za ovaj otkup starina, činilo da je ostao samo negde u prošlosti, u nekom XIX veku, u knjigama Dostojevskog. 
Skoro sam negde pročitao kako je ona starica koju je Raskoljnikov ubio imala tek neku godinu preko 40. I to mi je bilo dovoljno da shvatim koliko je to bilo neko drugo vreme. Danas više nisam siguran... 
Rusija Dostojevskog nije ova današnja Rusija. Zemlja u kojoj je napravljen ovaj moj sat više ne postoji. Na Balkanu se o zemljama tek ništa više ni na zna. 
Podesio sam vreme na satu i navio sam ga. Najmanja kazaljka na malom krugu se ne pomera. A sat i pored toga otkucava i već nekoliko sati otkucava tačno vreme. Proverio sam više puta i ne kasni. A možda ni to nije slučajno. Možda je tačno da se vreme promenilo, da se, kao što obično kažu, ubrzalo. Da su minuti postali sekunde a sati minuti, a da mi sve to u jurnjavi nismo ni primetili. Danas više nisam siguran... 
I zato, ako me sretnete neki dan na ulici i pitate me koliko je sati, nemojte se iznenaditi ako se mašim za džep pre nego vam odgovorim. Moža neću moći da vam kažem baš tačno vreme, u sekundu tačno. Kazaljka stoji a sat otkucava...


2 коментара:

Пријавите се на: Постови (Atom)