.png)
Polica za knjige
Pre tri godine, kada sam shvatio da sam se već odavno
vratio sa studija iz Beograda i da više nije u redu da mi knjige stoje po
kartonskim kutijama koje sam po potrebi pomerao levo desno i preskakao po sobi,
rešio sam da napravim policu za knjige.
Policu sam postavio pored ormara pa je logično bilo da
bude njegove visine, otvorena od poda do vrha, skoro do plafona. Napravljena je
u dve boje, spolja, bočne strane i prednji ram koji imitira masivnost, u
teksturi drveta, najviše što je bilo moguće nalik na ormar, a same police
unutra, podeljene da formiraju kvadratna polja u dva reda, u sivoj boji.
Kad je majstor postavio sve i otišao, nisam je ljudski
ni obrisao a već sam počeo da ređam knjige. Odozdo na gore. Stručne sam
spakovao na dno u četiri donja polja pa krenuo iznad da pakujem beletristiku.
Ređao sam po samo meni shvatljivom redosledu, prema afinitetu, izdavačima, ovamo
domaći ovamo strani pisci opet nekako geografski povezano. U posebna dva polja
u sredini, najupadljivija, u pravcu očiju, smestio sam knjige dva omiljena pisca,
Kundere i Murakamija. Postarao sam se da pre toga prikupim knjige od ljudi
kojima sam ih pozajmljivao, da eto mogu bar inicijalno skoro sve da ih imam na
okupu. Odmah sam popunio više od dve trećine police. I osetio sam neki mir, kao
da sam rešio veliku stvar i presložio deo sebe, kao da su neke stvari konačno
došle na svoje mesto. A posebno sam bio zadovoljan sa dva srednja polja.
Vremenom su knjige dolazile i odlazile sa police.
Kupovao sam nove, neke sam poklanjao ljudima, neka sam pozajmljivao ljudima.
Nikad ne zapisujem kome pozajmljujem knjigu, računam na ferplej i ako i nije
uvek tako. Polica se polako puni i sad već preko vertikalnih knjiga pakujem i
drugi red na njih, horizontalno da bi moglo sto više da stane.
* * *
U poslednja dva meseca vraćene su mi dve knjige. Prvo
mi je drug vratio jednu stručnu knjigu. Ovih dana odlazi u inostranstvo pa da
se razduži. Onda mi je pre neki dan drugarica vratila knjigu od Murakamija.
Juče je otišla u inostranstvo pa da se razduži. I nisu prvi koji su otisli...
Svaki put kad tako odlaze ljudi, prvo osećanje mi je
tuga. Iskreno mi se plače. A opet, treba da budem srećan, jer idu za svojim
snovima, u nešto bolje. A meni se skupilo i u očima i u grlu. Kao da se kidaju
delovi mene samog.
* * *
Stojimo na pločniku ispred ulaza u zgradu. Pozdravljamo
se, grlimo i pričamo kako to ustvari nije uopšte daleko, kako je maltene kao
nekad kad smo odlazili za Beograd na studije, kako je to samo dva sata avionom. Tešimo se i lažemo,
jer je tako lakše, posebno onom ko ide. U ruci mi kesa sa knjigom "Bezbojni
Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća". Kad sam je pročitao nekoliko
dana mi je bila i omiljena knjiga. Sad je baš ne volim.
Onda se razdvajamo i ja krećem kroz mračni prolaz.
Okrenem se, dobacim zadnji pozdrav i nastavim dalje kroz mrak. A kad izađem na svetlo
ispred mene se ukaže grad koji sve više gubi boje. Sve je više bezbojan. I
čujem samo sebe kako glasno dišem.
Knjigu još nisam stavio na policu. Evo je i dalje u
kesi, na stočiću. I to je dobro. U jednom trenutku sam hteo i da je bacim.
Постови
0 коментара: