Erlend Lu - Fvonk, o premijeru, psovkama i "nekulturi"

20:11 društvo , knjige , kultura , politika 0 Comments

Pre neki dan su osudili Brejvika. Na 21 godinu zatvora. Znam ja da su zakoni u Norveškoj drugačiji i da je to neka varijanta da posle može da mu se produži zatvor ali meni je skroz bez veze. Za tolike živote samo 21 godinu, meni u ovom trenutku pre svega stvarno poražavajuće zvuči.

Nego, ovo mi je bio odličan povod da se vratim na jednu temu koju sam, učinilo mi se u jednom trenutku, bio ispustio. Norveška je u pitanju, tačnije poslednja knjiga trenutno najčitanijeg norveškog pisca kod nas, Erlenda Lua. Pročitao sam je pre nekih mesec dana, nisam stigao da napisem utiske i mislio da je prošlo. Ali sad hoću da skrenem pažnju pre svega zato što mislim da je trenutak odličan baš za čitanje ove knjige.

Roman Fvonk,kod nas u izdanju Geopoetike, je tipična luovska proza. Za one koji do sada nisu čitali ništa od ovog književnika (psihologa po profesiji) mogu da kažem da, bar što se mene tiče, to znači da je izuzetno pitko napisana, lakih rečenica ali i dubokih značenja. Ok, možda ovo sad uz činjenicu da je čovek psiholog sve skupa može da vas odvuče na pomisao da je u pitanju još jedan kaluđer sa nekim besnim kolima ili nešto slično od te popularne psihologije. Ali kod Lua se ne radi o podsvestima i stanjima duše ili samokontole kojom možemo ovo ili ono. Čovek jednostavno kroz situacije i postupke svojih junaka tera i nas ponekad na preispitivanja, onako ne postavljajući nama direktno ciljeve i ne dajući nam nikakve direktne savete. Kako književnost i treba da deluje, bar ja tako mislim.

Ovaj roman je priča o prijateljstvu dva čoveka. Običnog čoveka Fvonka, u periodu poznih srednjih godina, koji je slučajno uvučen u malverzacije – „nekulturu“ kako bi Norvežani rekli i sada ima problem pred sobom ali i pred ostalim svetom. Problem proizilazi iz preterane griže savesti koju oseća, i ako nije direktno kriv već je samo posmatrač koji je prećutao o tome što je video. Čini se mnogo buke ni oko čega, naročito ako posmatramo mi iz Srbije, gde su „sitne“ malverzacije deo svakodnevice.

Drugi čovek je aktuelni premijer Norveške Jens Stoltenberg. Opterećen silnim obavezama, nakon što se odlično pokazao pre svega u čitavoj situaciji oko velike tragedije koja je zadesila njegovu zemlju, počinje da gubi snagu koja mu je potrebna da se nosi sa svim problemima zemlje koja se, budući jedna od najbogatijih na svetu, čini pošteđena istih. Bez mogućnosti za legalnim odmorom on se skriva i povlači u potrazi za samoćom i potrebnim prostorom i tada se zbližava sa Fvonkom.

Dva potpuno različita karaktera, na različitim pozicijama, jedan usamljen a drugi sa izraženom potrebom za slobodom i trenutkom koji će posvetiti samo sebi, upravo u tim razlikama nalaze priliku za zbližavanje. Provode zajedničke trenutke prijateljstva u Fvonkovoj kući, u šetnjama u pratnji telohranitelja, na putovanju. A stub njihovog prijateljstva je potpuna i bezrezervna iskrenost, kako bi valjda trebalo uvek i da bude.

Ono što ovu priču čini blisku nama su pre svega opisi Beograda u kome je premijer proveo detinjstvo (možda kao autorova fascinacija našim glavnim gradom koji je posetio pre neku godinu i meni tada potpisao jednu od knjiga). Beograd je opisan veoma pozitivno, a ljudi u njemu skroz iskreno kroz činjenicu da su nam psovke deo svakodnevice. One su i Jensov jedini ventil kada zapadne u teške situacije pa se smiruje ređanjem srpskih psovki (u sebu naravno).

Takođe, interesantno je upoređivati i naša dva društva. Njihovo kao jedno od najbogatijih i naše, kako svaki dan javljaju, na ivici dužničke krize. Njihov i naš odnos prema „nekulturi“ odnosno korupciji i malverzacijama. Njihovog premijera i našeg novog premijera. Opet aktuelno, nema šta.

A meni bi bilo baš zanimljivo i da neko od naših pisaca uradi „remake“ ove knjige ali za naše tržište. Baš me zanima kako bi se naš premijer snašao u ovim situacijama. A mi mu dodjemo demokratska zemlja pa ne bi bilo nikakvih problema da se takva neka knjiga i izda i... Bez „nekulture“ naravno!