Za šta ćemo se boriti ako ne za kulturu - kuća Đure Jakšića

23:58 društvo , kragujevac , kultura , politika 0 Comments

Poslednjih dana se u Srbiji intenzivirala priča o očuvanju i zaštiti kulturnih dobara. I to na više nivoa. I ovde kod nas u Kragujevcu a i "u centrima moći" (ovo sam morao ovako jer je zgrada Generalštaba i bukvalno pored zgrade Vlade, ali o tome drugi put). I odnosi vladajućih struktura prema ovim dobrima, na oba nivoa, su se poklopili. Čudno, ako se uzme u obzir da dolaze iz različitih političkih stranaka. Prosto da se čovek obraduje kad se u nečemu slože. Ali ovde nema mesta nikakvom ushićenju.

Kragujevac je u Srbiji bio u mnogim stvarima prvi. Prva prestonica moderne Srbije, prva gimnazija, pozorište, novine i da ne nabrajam više. I mnogi značajni Srbi su potekli iz Kragujevca ili proveli ovde jedan deo života. I možemo reći da Kragujevac kao takav poseduje istorijsku višeslojnost koja je neophodna da bi jedan grad bio grad.

U medijima i po gradu se ponovo aktuelizovala priča o rušenju kuće u kojoj je živeo Đura Jakšć, za vreme svog dvogodišnjeg boravka u Kragujevcu, gde je bio profesor crtanja u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Svakodnevno na putu do posla prolazim pored ove kuće. Stanje u kome se nalazi je alarmantno. Oronula "straćara" je godinama stecište narkomana i beskućnika i gotovo svakodnevne su intervencije vatrogasaca. Međutim i pored toga velika većina Kragujevčana zna da je ovo "kuća Djure Jakšića". A čini mi se da je potrebna i neka intervencija druge vrste.

Do pre neku godinu bila je aktuelna priča kako će se na ovom mestu graditi stambeno-poslovna zgrada. Još jedna u nizu ovih klasično investitorskih, što jeftinije i brže, po sistemu sklepaj kako bilo. A pranje ruku za rušenje ove kuće je planirano dodeljivanjem jedne prostorije za potrebe Kluba književnika. Ma je li?

Aktuelni plan je još više poražavajuć. Kuća koja je, kakva takva i u ovako lošem stanju opstala tolike godine, odjednom se doslovno nekome našla na putu pa je rešio da tuda proseče saobraćajnicu. A na mestu kuće prigodna tabla, bista i česma. Za putnika namernika, da se okrepi kad prođe!

Pratio sam komentare po internetu i posebno su interesantni bukači koji prihvataju sve što im serviraju ovi iz gradskih vlasti. Sve u stilu: "Da li ćemo da čuvamo i svaki poljski WC u kome je neki značajniji građanin vršio nuždu?" ili "To nije njegova kuća, on je ovde samo boravio kao podstanar."

E pa, ovde izvinjenje za grešku koja mi se potkrala. Napisao sam u tekstu dvogodišnji boravak. Kad negde provedeš 2 godine ti u tom mestu živiš, to mesto postaje deo tebe i ti postaješ deo tog mesta. I međusobno utičete jedni na druge. Đura Jakšić je živeo u ovoj kući 2 godine. I ova kuća je bila njegova. Verovatno ne u njegovom vlasništvu, ali kuća nije samo kvadratura, temelji, zidovi i krov, već nešto više od toga. A on je jedna od najznačajnijih ličnosti XIX veka u Srbiji, što valjda ne moram ni da objašnjavam, ni ovima što su čitali ni ovima što nisu čitali njegova dela ili gledali i učili o njegovim slikama.

Koliko god se mi Srbi busali u grudi i pričali čuvene priče o upotrebi viljuške na srpskom dvoru, Turci su nas onih 5 vekova dobro sasekli, naročito u pogledu razvoja kulture (mada kad vidim koliko su nas danas prešišali prosto da se čovek zapita da l bi nam bilo bolje da su i ostali ovde). Pa i nije da možemo da se razbacujemo ovakvim ličnostima. I umesto da čuvamo i unapređujemo kulturno nasleđe mi ovako. Ne brišite nam delove kragujevčke kulturne tradicije!

A ako se i krijete iza filoz(s)ofije o "privremenom boravku Đure Jakšića u Kragujevcu" šta se desilo sa kućom Dragoslava Srejovića pre neku godinu? Arheolog, profesor, doktor, akademik, najpoznatiji kao rukovodilac iskopavanja koja su rezultirala pronalaskom lokaliteta Lepenski Vir, rođen u Kragujevcu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju i gde je i sahranjen. A verovatno većina Kragujevčana i ne zna ko je.

Lazar Trifunović i Dragoslav Srejović na lokalitetu Lepenski Vir

U Kragujevcu je završio gimnaziju u kojoj sam i ja prvi put čuo za njega. I dobro se sećam tih prvih časova likovnog kada nam je profesorka predavala o umetnosti praistorije sa posebnim osvrtom na umetnost Lepenskog Vira. Insistirala je na tome uz napomenu da je sramota da ne znamo o ovom čoveku koji je izuzetno značajan za naš grad, uz objašnjenje i gde se nalazi njegova kuća. A novim đacima o ovome može samo u perfektu.

Kome je smetala i ova kuća, koja je bila još i u dobrom stanju i nije zahtevala velika ulaganja pa da se pretvori u spomen kuću, muzej? Ili je bolje da pitam, ko je prodao i ovu značajnu lokaciju i ko je kome ovde postao novi komšija? Mislite da je onaj Lepenko na ulazu u garažu dovoljan? Ili da će biti sasvim dovoljno da zakačite pored još jednu spomen ploču?

A ako ovakve poruke budemo slali i budućim generacijama, porušiće neko jednog dana i ove današnje buzdovane i ove spomenike velikih nam Srba koje glavni gradski vajar (zvanično nezvanična funkcija) kleše, vaja, šta li radi kao da su bez vratova. Porušiće i krst i još jedan krst i onaj nam krst na ulazu u grad. I sve buduće krstove! Što bi opet bilo veoma pogrešno. Kao što su pogrešno i nečujno nestale i sve biste iz parka, kakvu god ideologiju i značenja im pridavali.

Bio sam u Sank Petersburgu, nekadašnjem Lenjingradu. I tamo sam sreo Petra Velikog. Ali i Lenjina. Dvadeset godina posle pada komunističkog režima u Rusiji on je i dalje tamo. Jer on je deo grada. Deo njegove istorije i kulture. A svaki grad je živ organizam i tako se i razvija. I kao što čoveku ne možeš da ukradeš jedan period života tako ni gradu ne treba da krademo periode njegove kulture.

I da parafraziram Čerčila, za šta ćemo se boriti ako ne za kulturu? Ili tako ili da nam se svima usta pretvore u ona ribolika Lepenkova, tuzna i nema. I da ćutimo!