Volverás

Danas sam se po običaju sa posla vraćao linijskim taxijem. I po obačaju auto je bio u poluraspadu, sigurno stariji od 15 godina. Seo sam prvi iza taxiste i kada su ušla još 2 putnika upalio je motor.

Posle prvog semafora taxisata je pritisnuo dugme i izbacio kasetu iz glave. Okrenuo je, vratio je nazad i pritisnuo još jednom. Umesto da krene muzika čulo se ubrzano motanje. Zvuk koji ne pamtim koliko dugo nisam čuo. Ono čuveno kad se pokvari premotavanje pa moraš da okreneš kasetu i ubrzaš suprotnu stranu do kraja. I onda jedno kvrc, dugme se vratilo u početnu poziciju i on je još jednom izbacio kasetu iz glave, okrenuo je i stisnuo play.

U prvim trenutcima dok se vrteo onaj početni beli deo trake, pa onda onaj standardno braon ali još bez zvuka, spremao sam uši za neki treš narodnjak kakvi se obično čuju u takvim vozilima. Umesto toga krenule su da se prepliću gitare, morsko španski, i Gloria Estefan je zapevala Volveras. Vratićete se!

I vratilo se sve. Sa ovom kasetom. Sva muzika, sve.

Vratio se prvi kasetofon koji je otac doneo jednog dana. Onaj beli što je posle požuteo, sa jednom glavom i sivim dugmićima i tamno ljubičastim REC dugmetom koje sam pritiskao i više nego što je trebalo. Gotovo sve kasete sam presnimavao više puta. Sećam se da je tada doneo i nekoliko kaseta. Jedna od njih, koja se ubrzo zamrsila i pokidala, bila je kaseta Đorđa Balaševića. Nije mi bilo krivo, nisam ga voleo tad kao što ga ne volim ni sad. Sad više nemam ni jednu kasetu...

Vratili su se i svi muzički diskovi. Sav novac koji sam dobijao, najčešće od babe i dede tih dana, preračunavao sam u broj diskova, bugarskih rezanaca, koje sam mogao da kupim. I onda sam trčao i birao muziku. Posle nekoliko godina su počeli da se brišu, da preskaču iako nisu izgrebani, pa sam jednog dana teška srca kutije pune muzike ostavio pored kontejnera i oslobodio dosta prostora u sobi. Nije imalo svrhe čuvati ih više takve. Ostalo mi je samo nekoliko najdražih.

Gramofon nisam imao nikada. Mi, deca osamdesetih, rodjeni smo suviše kasno da bismo se sećali svih dobrih stvari iz "onih vremena" o kojima i danas pričaju mnogi stariji. A opet, rodjeni smo dovoljno rano da dobro pamtimo sve ove loše stvari koje su počele kad su se te osamdesete završile i koje, čini mi se, i dalje nikako da prođu. Nisam imao ni jednu ploču iako njih ne možeš da presnimiš i ne propadaju tako lako kao bugarski diskovi rezanci... do skoro...

Pre dva meseca sam kupio svoju prvu ploču. Duplu. Posle jednog koncerta, ponet atmosferom. Evo je stoji na polici, naslonjena, i dalje neotvorena, u foliji. Stoji i čeka.

Onda sam prošle nedelje u jednoj radnji u Beogradu listao ploče i naleteo na nekoliko albuma koji su mi baš dragi. Nekad sam ih slušao i slušam ih i danas. I na neke nove koje isto tako volim.

Ploče se vraćaju, lagano ali se vraćaju. Možda sa njima dođu i sve one dobre stvari koje ja i moji vršnjaci ne pamtimo. Da umesto što slušamo o njima živimo sa njima i živimo njih. A da slušamo muziku!


Mislim da ću da kupim gramofon. Da budem spreman...

Read More

Kako ne vidiš da divan dan je?

Upalio sam kompjuter posle tri dana. Danas je malo hladnije pa smo ispali iz zone u kojoj je nehumano trpeti još i kućište da te dogreva. Prethodnih dana sam trpeo čak i tišinu, neobično ali bilo je lakše. A ovo malo hladnije je taman toliko da sam predveče mogao da prošetam Knuta do jezera bez da razmišljam da li će izdržati po vrućini.
I bilo je baš divnih momenata.
Na jezeru sam upoznao jednog Norvežanina kome se otac zove Knut i koji je naravno čuo za Knuta Hamsuna po kom se moj Knut tako zove (a to i nije toliko često ovih dana). Čak mu je i deda rođen u istom mestu kao i Knut Hamsun. Svet je još jednom postao mali.
Na plaži je svirao stvarno dobar bend. Svirao je "svašta". Ne volim "svašta" ali su stvarno dobro prašili. Tu je pre jače od 20 godina jednom svirao i Bajaga, kad je aktuelan bio album Muzika na struju. Mi smo bili baš klinci i sestru je na koncert vodio stariji rođak a ja sam kao svaki profesionalni baksuz ležao bolestan kod kuće. I ovi su sad svirali neke stvari od Bajage, ne tako loše.
Gužva nas je pogurala malo dalje pa sam odlučio da napravimo ceo krug oko jezera kroz šumu. E u šumi je tek bilo super. Zelene guste krošnje koje prave hlad, delovi staze koji su samo utabana zemlja a ne ono glupavo kamenje koje su posipali, odsjaj niskog sunca na zalasku koji se odbija o površinu vode, patke u grupama koje se vide kroz trsku, bend koji svira preko vode, gomila dece koja sve prati sa brane i leto, ne prevruće leto. I veliki beli pas. Srbija kakvu volim i kakva treba češće da bude.
Toliko dobrih malih stvari u trenutku da ih nije pokvarilo ni to što smo samo 20 minuta pre prošli pored ekipe u odelima koja je u ime grada otvarala Avantura park. Od stručnosti koja ih kvalifikuje za mesta na kojima su imaju samo odela, pa i ovde gde je pitanje da li su i prikladna. A od avanture ništa, jer nove generacije za koje je valjda park i namenjen avanturu ne mogu ni da zamisle bez touch screena. Srbija, kakva je svakodnevno i od kakve su nam mnogi prijatelji pobegli.
Ni to što je bend svirao zaredom dve najistrošenije pesme od Milana Mladenovića i Džonija Štulića, koje su i toliko istrošene opet mnogo bolje od ovih danas. Posle su sve ispeglali jednom od Vlade Divljana, a njegove pesme valjda ne mogu ni da se istroše.
Ni to što je neko nemarno razapeo šator na sred staze da ga svi obilaze a Knut ga zamalo nije zapiškio. Unutra stariji par i pas, jedan od onih malih belih što laju nesrazmerno hrabro prema svojoj veličini. Raspoloženi, srećni, nemarni...
Ni ribolovci koji se busaju pričama o tome kako vole prirodu a onda iza sebe u toj istoj prirodi ostave gomilu otpada.
Ni to što sam upravo shvatio da onaj Bajaga što je onda svirao preko vode tad još uvek nije bio napisao Moje drugove, koje ne znam da li ću mu ikada do kraja oprostiti. A ja ga tad nisam slušao, kolko god da sam bio klinac i ništa nisam znao.
I toliko dobrih malih stvari na drugoj strani...
* * *
Stigao sam kući. Sa jezera se i dalje čula muzika, sad već tiho. Bend je završio jednom od najboljih Bajaginih, iz vremena pre... Ili mi se tako činilo. Posle su nastavili da puštaju muziku i prva pesma je poručivala: "Kako ne vidiš da divan dan je?"

Kad su završili kod mene je Džoni zapevao: "Ne prodajem nasmiješeng psa, zaboravi na to...." Tu odavno ne sviraju. Ja je tako pustim da na kraju dana pretegne strana na kojoj su dobre male stvari.
Read More

Polica za knjige

Pre tri godine, kada sam shvatio da sam se već odavno vratio sa studija iz Beograda i da više nije u redu da mi knjige stoje po kartonskim kutijama koje sam po potrebi pomerao levo desno i preskakao po sobi, rešio sam da napravim policu za knjige.
Policu sam postavio pored ormara pa je logično bilo da bude njegove visine, otvorena od poda do vrha, skoro do plafona. Napravljena je u dve boje, spolja, bočne strane i prednji ram koji imitira masivnost, u teksturi drveta, najviše što je bilo moguće nalik na ormar, a same police unutra, podeljene da formiraju kvadratna polja u dva reda, u sivoj boji.
Kad je majstor postavio sve i otišao, nisam je ljudski ni obrisao a već sam počeo da ređam knjige. Odozdo na gore. Stručne sam spakovao na dno u četiri donja polja pa krenuo iznad da pakujem beletristiku. Ređao sam po samo meni shvatljivom redosledu, prema afinitetu, izdavačima, ovamo domaći ovamo strani pisci opet nekako geografski povezano. U posebna dva polja u sredini, najupadljivija, u pravcu očiju, smestio sam knjige dva omiljena pisca, Kundere i Murakamija. Postarao sam se da pre toga prikupim knjige od ljudi kojima sam ih pozajmljivao, da eto mogu bar inicijalno skoro sve da ih imam na okupu. Odmah sam popunio više od dve trećine police. I osetio sam neki mir, kao da sam rešio veliku stvar i presložio deo sebe, kao da su neke stvari konačno došle na svoje mesto. A posebno sam bio zadovoljan sa dva srednja polja.
Vremenom su knjige dolazile i odlazile sa police. Kupovao sam nove, neke sam poklanjao ljudima, neka sam pozajmljivao ljudima. Nikad ne zapisujem kome pozajmljujem knjigu, računam na ferplej i ako i nije uvek tako. Polica se polako puni i sad već preko vertikalnih knjiga pakujem i drugi red na njih, horizontalno da bi moglo sto više da stane.

* * *
U poslednja dva meseca vraćene su mi dve knjige. Prvo mi je drug vratio jednu stručnu knjigu. Ovih dana odlazi u inostranstvo pa da se razduži. Onda mi je pre neki dan drugarica vratila knjigu od Murakamija. Juče je otišla u inostranstvo pa da se razduži. I nisu prvi koji su otisli...
Svaki put kad tako odlaze ljudi, prvo osećanje mi je tuga. Iskreno mi se plače. A opet, treba da budem srećan, jer idu za svojim snovima, u nešto bolje. A meni se skupilo i u očima i u grlu. Kao da se kidaju delovi mene samog.

* * *
Stojimo na pločniku ispred ulaza u zgradu. Pozdravljamo se, grlimo i pričamo kako to ustvari nije uopšte daleko, kako je maltene kao nekad kad smo odlazili za Beograd na studije, kako je  to samo dva sata avionom. Tešimo se i lažemo, jer je tako lakše, posebno onom ko ide. U ruci mi kesa sa knjigom "Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća". Kad sam je pročitao nekoliko dana mi je bila i omiljena knjiga. Sad je baš ne volim.
Onda se razdvajamo i ja krećem kroz mračni prolaz. Okrenem se, dobacim zadnji pozdrav i nastavim dalje kroz mrak. A kad izađem na svetlo ispred mene se ukaže grad koji sve više gubi boje. Sve je više bezbojan. I čujem samo sebe kako glasno dišem.
Knjigu još nisam stavio na policu. Evo je i dalje u kesi, na stočiću. I to je dobro. U jednom trenutku sam hteo i da je bacim.
Read More

Džepni sat

Danas sam dobio sat. I to ne bilo kakav - džepni sat. Ustvari nasledio sam ga, pa onda tek nije bilo kakav. Sat je u džepu stvarno nosio moj pradeda, pa ga je onda nasledio moj stric, za koga ne znam da li ga je nosio uopšte. Stric je pre pola godine preminuo pa je strina dala sat mom ocu, a on ga je onda poklonio meni. 
Sat je lep, klasičan džepni, srebrnog sjaja, sa kazaljkama zlatne boje. Brojevi za sate ispisani su krupnim crnim polu-kitnjastim brojevima a sitnim crvenim svedenijim za minute. Sekunde su u donjem delu u malom krugu sa odvojenom malom kazaljkom. Ispod kruga još sitnije "MADE IN USSR". Klasičan sistem navijanja je na gornjoj strani sa alkom za lanac preko. Sa zadnje strane lokomotiva i napis "SERKISOF".
Kad sam se vraćao danas kući, dok još nisam ni pomišljao da ću dobiti džepni sat, primetio sam na banderama duž ulica u kraju zalepljene oglase: "OTKUPLJUJEM STARINE". U oglasu su ispod nanizane razne stvari za koje se kupac interesuje i baš na prvom mestu su bili stari satovi. A već neko vreme primećujem kako po gradu na sve strane niču zalagaonice. Meni se i za to, a i za ovaj otkup starina, činilo da je ostao samo negde u prošlosti, u nekom XIX veku, u knjigama Dostojevskog. 
Skoro sam negde pročitao kako je ona starica koju je Raskoljnikov ubio imala tek neku godinu preko 40. I to mi je bilo dovoljno da shvatim koliko je to bilo neko drugo vreme. Danas više nisam siguran... 
Rusija Dostojevskog nije ova današnja Rusija. Zemlja u kojoj je napravljen ovaj moj sat više ne postoji. Na Balkanu se o zemljama tek ništa više ni na zna. 
Podesio sam vreme na satu i navio sam ga. Najmanja kazaljka na malom krugu se ne pomera. A sat i pored toga otkucava i već nekoliko sati otkucava tačno vreme. Proverio sam više puta i ne kasni. A možda ni to nije slučajno. Možda je tačno da se vreme promenilo, da se, kao što obično kažu, ubrzalo. Da su minuti postali sekunde a sati minuti, a da mi sve to u jurnjavi nismo ni primetili. Danas više nisam siguran... 
I zato, ako me sretnete neki dan na ulici i pitate me koliko je sati, nemojte se iznenaditi ako se mašim za džep pre nego vam odgovorim. Moža neću moći da vam kažem baš tačno vreme, u sekundu tačno. Kazaljka stoji a sat otkucava...
Read More

Moja Šumadija peva...

Kad je u junu mesecu Smak svirao na Ušću, imao sam varijantu za prevoz sa koncerta ali je trebalo da se snadjem za odlazak do Beograda. Dan je bio tmuran, mirisalo je na kišu, meni je grlo prethodne noći promuklo (i ne znam od čega) i odlučio sam da ostanem kod kuće.

Posle sam, nedelju dana kasnije, Borisa video u publici na Arsenal festu. Opušteno, medju ljudima. Šetao je sa štapom u ruci i fotografisao se sa svima koji su to želeli. Kao i uvek uz osmeh.

Voleo je da sedi u bašti ispred Stare Srbije. Često sam ga vidjao tu kad sam se vraćao sa posla. Danas ga nije bilo. Bašta i danas puna a opet nekako prazna. Kao i ceo Kragujevac. Danas prazan!

Kad sam čuo vest da je Boris umro kod mene je sa youtubea Dzoni Stulić pevao Ako znas bio što. Stara garda! Pa su mi se nekako uz Borisa poredjali i Arsen i Vlada Divljan i Nikola Simić i Djuza Stojiljković...

Onda sam iskljucio muziku. Pa posle 15 minuta ipak pustio Smak. Da slušam i ćutim. I evo ide i sad. I svaka pesma, svaki stih kao da samo potvrdjuje i pojačava...

Ovde počiva on
Drug onaj stari moj
Zemlja njegov je tron
Zlati je ptičji poj.

I mir kao pusti glas
Veje sad izmedju nas.

Sati kaplju niz drum
Mre mojih stopa sjaj
Sam je putanje šum
Zaborav mrači kraj.

I mir kao pusti glas
Veje sad izmedju nas.

*Smak - Epitaf

Kragujevac je ostao bez svog najboljeg pevača. Šumadija, pa i Srbija, su ostali bez najboljeg. Možemo samo da ćutimo i slušamo. A Točak da svira solo...

Napuštaju nas tako kvalitetni ljudi. Ostavljaju veliki trag za sobom ali medju nama nema onih koji mogu da ih zamene. Ni približno. Pa onda žališ što nisi više bio svestan koliko neki ljudi vrede sve dok nisu otišli.


Kragujevac, pravi Kragujevac je danas prazan. A ja... Ja više neću da propuštam prave koncerte!
Read More

Dobro je Sarajevo!

Opasno me radi Sarajevo zadnjih dana. Tačnije nedelja. Još tačnije od kad sam sa planinarima bio tamo pre 3 nedelje. Peli smo Bjelašnicu po snegu od 2m i posle su me bolela kolena pa sam se jedva peo i spuštao niz one silne sarajevske stepenice. Al mi je i tako bilo dobro. Pravo dobro! 

Dobro je da jedeš ćevape, kod Mrkve, ne kod Želje, je l bi te tamo vodili i rodjene Sarajlije. A kad se pre neku godinu otvarao Mc Donald's u Sarajevu (jes glupo, Mc Donald's u Sarajevu) oni su odneli 3 ovala ćevapa na otvaranje. Kao domaćini i kolege. Onako sarajevski. 

Dobro je da jedeš pitu, ne znam više kako se zove radnja al je odmah do Mrkve na Baščaršiji, u onoj uličici kad se krene ka Vijećnici. E tamo nas je vodio moj drug Elvir, Sarajlija i odličan domaćin. A i pite, ko i domaćin, ne dobre, odlične. Burek (to je u Sarajevu isključivo pita sa mesom), sirnica, zeljanica, krompiruša. Šta god! 

Dobro je da jedeš kolače, tufahije, tulumbe, urmašice, baklave... Šta god i gde god na Baščaršiji. I ako imaš mesta još i za to.

Dobro je da piješ pravu bosansku kafu. Onako na malom poslužavniku iz bakarne džezve i fildžana, sa rahatlokumom naravno. I ako si za, a onda je dobro i pušiti nargile ili šiše u onom malom zavučenom "dvorištu" po sred Baščaršije, u Damasku ili Tunisu. 

Dobro je da piješ jednu od stotinu rakija ili tamnu, ali isključivo tamnu Sarajevsku pivu u Zlatnoj ribici. To je omiljeni kafić u kome je sva 3 puta radila druga konobarica, sa šubarom na glavi ili šeširom i gde je sva 3 puta bila odlična muzika i uvek medju pesmama Cohenova Thousand kisses deep. To ti je levo od Vječne vatre, odmah blizu. 

Dobro je i da se ogreješ o Vječnu vatru pošto je, i kad zvanično počne proleće, sarajevska zima ipak oštra. Dobro je da se penješ na Avaz kulu odakle se vidi ceo grad. Al je dobro i da se penješ uz stepenice iznad Baščaršije, levo od Vijećnice pa još iznad groblje. E odatle je pogled još bolji. 

Dobro je da se šetaš pored Miljacke od Vijećnice naniže a da je predješ tek dole kod Akademije na novom pešačkom mostu "Festina lente". Dobar je i most, baš je dobar.


* * *

Pre neki dan sam skoro ceo sat slušao starijeg kolegu dok je pričao o svojim studentskim danima u Sarajevu. Kako je otišao na studije, tražio stan i prvih dana spavao na klupi na železičkoj stanici odakle su ga budili čistači ulica, ne zato što su tako hteli, nego slučajno dok su obavljali svoj posao. O životu u studentskom domu i studentima iz celog sveta. I kako su u junu, posle ispita, išli vikendom u Makarsku gde se selilo skoro celo Sarajevo. Kako je Davorin Popović u Sarajevu otvorio prvi kafić (ne kafanu, kafić) u celoj bivšoj Jugoslaviji baš u Sarajevu. I kako je u jednoj kafani (baš kafani) zaboravio jaknu kad je već bio završio fakultet i kad je spakovao stvari i vratio se u Kragujevac. A posle 3 godine ga je gazda kafane zvao da dodje po jaknu kad su renovirali i naleteli na nju dok su krečili. Kako je našao njegov broj, u ono vreme, nikad nije saznao. Ko što ni ja ne znam šta je bilo na kraju sa jaknom... Nisam hteo ni da pitam. Samo sam slušao... 

Sad evo slušam grupu Skroz iz Sarajeva. Pijem bosansku kafu što sam je doneo pre 3 nedelje, ostalo taman za još jednu. Čitam Sarajevski Marlboro Miljenka Jergovića, priče o Sarajevu u ono doba rata (jes "Ustaša" al dobro piše!). I koleno me još ponekad zaboli, ko onomad u Sarajevu, uz i (još gore) niz sarajevske stepenice. 
Read More

Samo Vlada... i Gile... i 2 gitare...

Umro je Vlada Divljan.

Okacio sam na fejsbuk pesmu od Idola, omiljenu sa onog albuma za koji kažu da je najbolji u istoriji ex Yu rok muzike. I jeste jako dobar, jer je i više od muzike, jer je udružena i muzika i književnost i umetnost uopšte. I jer mi je Rusija zvučala baš kao u njihovoj pesmi, kad smo tamo putovali onda na ekskurziju. Dobro, zvučala je i kao kod Bajage, ali i ovako. I pre svega ovako.

Vrtela mi se pesma na "repeat" sve do malopre. A onda sam se setio da nije to "moj Vlada Divljan". Ova je pesma nastala još dok ja nisam bio ni u višegodišnjem planu i eto, znam da je moji matori verovatno nisu voleli, ako su je uopšte i čuli. Nisu oni u tom fazonu.

Moj Vlada Divljan je samo Vlada. Sigurno nisam ni znao kako se preziva. I fali mu Gile. I dve gitare.

A meni je višak skoro ceo život. Pa zamislim da zbacim godine i pustim na "repeat". Ko kad sam kao klinac premotavao.

Da se razumemo, realno nisam veliki fan. Pre nekoliko meseci sam ga gledao u emisiji TV lica i bio je baš odličan lik. Mnogo bolji od većine današnjih, koliko god zvučalo otrcano. Pa mi nešto žao...

Uveče kad legnem da spavam obavezno pustim neku muziku, da ne zaspim u tišini. Za večeras znam šta ću na "repeat"...

Spavajmo, sanjajmo...

Spavajmo, sanjajmo...



I, nije umro Vlada Divljan! (koliko god zvučalo otrcano)
Read More
Пријавите се на: Постови (Atom)