Moja Šumadija peva...

20:55 , 4 Comments

Kad je u junu mesecu Smak svirao na Ušću, imao sam varijantu za prevoz sa koncerta ali je trebalo da se snadjem za odlazak do Beograda. Dan je bio tmuran, mirisalo je na kišu, meni je grlo prethodne noći promuklo (i ne znam od čega) i odlučio sam da ostanem kod kuće.

Posle sam, nedelju dana kasnije, Borisa video u publici na Arsenal festu. Opušteno, medju ljudima. Šetao je sa štapom u ruci i fotografisao se sa svima koji su to želeli. Kao i uvek uz osmeh.

Voleo je da sedi u bašti ispred Stare Srbije. Često sam ga vidjao tu kad sam se vraćao sa posla. Danas ga nije bilo. Bašta i danas puna a opet nekako prazna. Kao i ceo Kragujevac. Danas prazan!

Kad sam čuo vest da je Boris umro kod mene je sa youtubea Dzoni Stulić pevao Ako znas bio što. Stara garda! Pa su mi se nekako uz Borisa poredjali i Arsen i Vlada Divljan i Nikola Simić i Djuza Stojiljković...

Onda sam iskljucio muziku. Pa posle 15 minuta ipak pustio Smak. Da slušam i ćutim. I evo ide i sad. I svaka pesma, svaki stih kao da samo potvrdjuje i pojačava...

Ovde počiva on
Drug onaj stari moj
Zemlja njegov je tron
Zlati je ptičji poj.

I mir kao pusti glas
Veje sad izmedju nas.

Sati kaplju niz drum
Mre mojih stopa sjaj
Sam je putanje šum
Zaborav mrači kraj.

I mir kao pusti glas
Veje sad izmedju nas.

*Smak - Epitaf

Kragujevac je ostao bez svog najboljeg pevača. Šumadija, pa i Srbija, su ostali bez najboljeg. Možemo samo da ćutimo i slušamo. A Točak da svira solo...

Napuštaju nas tako kvalitetni ljudi. Ostavljaju veliki trag za sobom ali medju nama nema onih koji mogu da ih zamene. Ni približno. Pa onda žališ što nisi više bio svestan koliko neki ljudi vrede sve dok nisu otišli.


Kragujevac, pravi Kragujevac je danas prazan. A ja... Ja više neću da propuštam prave koncerte!


4 коментара:

Dobro je Sarajevo!

19:51 , 0 Comments

Opasno me radi Sarajevo zadnjih dana. Tačnije nedelja. Još tačnije od kad sam sa planinarima bio tamo pre 3 nedelje. Peli smo Bjelašnicu po snegu od 2m i posle su me bolela kolena pa sam se jedva peo i spuštao niz one silne sarajevske stepenice. Al mi je i tako bilo dobro. Pravo dobro! 

Dobro je da jedeš ćevape, kod Mrkve, ne kod Želje, je l bi te tamo vodili i rodjene Sarajlije. A kad se pre neku godinu otvarao Mc Donald's u Sarajevu (jes glupo, Mc Donald's u Sarajevu) oni su odneli 3 ovala ćevapa na otvaranje. Kao domaćini i kolege. Onako sarajevski. 

Dobro je da jedeš pitu, ne znam više kako se zove radnja al je odmah do Mrkve na Baščaršiji, u onoj uličici kad se krene ka Vijećnici. E tamo nas je vodio moj drug Elvir, Sarajlija i odličan domaćin. A i pite, ko i domaćin, ne dobre, odlične. Burek (to je u Sarajevu isključivo pita sa mesom), sirnica, zeljanica, krompiruša. Šta god! 

Dobro je da jedeš kolače, tufahije, tulumbe, urmašice, baklave... Šta god i gde god na Baščaršiji. I ako imaš mesta još i za to.

Dobro je da piješ pravu bosansku kafu. Onako na malom poslužavniku iz bakarne džezve i fildžana, sa rahatlokumom naravno. I ako si za, a onda je dobro i pušiti nargile ili šiše u onom malom zavučenom "dvorištu" po sred Baščaršije, u Damasku ili Tunisu. 

Dobro je da piješ jednu od stotinu rakija ili tamnu, ali isključivo tamnu Sarajevsku pivu u Zlatnoj ribici. To je omiljeni kafić u kome je sva 3 puta radila druga konobarica, sa šubarom na glavi ili šeširom i gde je sva 3 puta bila odlična muzika i uvek medju pesmama Cohenova Thousand kisses deep. To ti je levo od Vječne vatre, odmah blizu. 

Dobro je i da se ogreješ o Vječnu vatru pošto je, i kad zvanično počne proleće, sarajevska zima ipak oštra. Dobro je da se penješ na Avaz kulu odakle se vidi ceo grad. Al je dobro i da se penješ uz stepenice iznad Baščaršije, levo od Vijećnice pa još iznad groblje. E odatle je pogled još bolji. 

Dobro je da se šetaš pored Miljacke od Vijećnice naniže a da je predješ tek dole kod Akademije na novom pešačkom mostu "Festina lente". Dobar je i most, baš je dobar.


* * *

Pre neki dan sam skoro ceo sat slušao starijeg kolegu dok je pričao o svojim studentskim danima u Sarajevu. Kako je otišao na studije, tražio stan i prvih dana spavao na klupi na železičkoj stanici odakle su ga budili čistači ulica, ne zato što su tako hteli, nego slučajno dok su obavljali svoj posao. O životu u studentskom domu i studentima iz celog sveta. I kako su u junu, posle ispita, išli vikendom u Makarsku gde se selilo skoro celo Sarajevo. Kako je Davorin Popović u Sarajevu otvorio prvi kafić (ne kafanu, kafić) u celoj bivšoj Jugoslaviji baš u Sarajevu. I kako je u jednoj kafani (baš kafani) zaboravio jaknu kad je već bio završio fakultet i kad je spakovao stvari i vratio se u Kragujevac. A posle 3 godine ga je gazda kafane zvao da dodje po jaknu kad su renovirali i naleteli na nju dok su krečili. Kako je našao njegov broj, u ono vreme, nikad nije saznao. Ko što ni ja ne znam šta je bilo na kraju sa jaknom... Nisam hteo ni da pitam. Samo sam slušao... 

Sad evo slušam grupu Skroz iz Sarajeva. Pijem bosansku kafu što sam je doneo pre 3 nedelje, ostalo taman za još jednu. Čitam Sarajevski Marlboro Miljenka Jergovića, priče o Sarajevu u ono doba rata (jes "Ustaša" al dobro piše!). I koleno me još ponekad zaboli, ko onomad u Sarajevu, uz i (još gore) niz sarajevske stepenice. 

0 коментара:

Samo Vlada... i Gile... i 2 gitare...

18:51 , , 0 Comments

Umro je Vlada Divljan.

Okacio sam na fejsbuk pesmu od Idola, omiljenu sa onog albuma za koji kažu da je najbolji u istoriji ex Yu rok muzike. I jeste jako dobar, jer je i više od muzike, jer je udružena i muzika i književnost i umetnost uopšte. I jer mi je Rusija zvučala baš kao u njihovoj pesmi, kad smo tamo putovali onda na ekskurziju. Dobro, zvučala je i kao kod Bajage, ali i ovako. I pre svega ovako.

Vrtela mi se pesma na "repeat" sve do malopre. A onda sam se setio da nije to "moj Vlada Divljan". Ova je pesma nastala još dok ja nisam bio ni u višegodišnjem planu i eto, znam da je moji matori verovatno nisu voleli, ako su je uopšte i čuli. Nisu oni u tom fazonu.

Moj Vlada Divljan je samo Vlada. Sigurno nisam ni znao kako se preziva. I fali mu Gile. I dve gitare.

A meni je višak skoro ceo život. Pa zamislim da zbacim godine i pustim na "repeat". Ko kad sam kao klinac premotavao.

Da se razumemo, realno nisam veliki fan. Pre nekoliko meseci sam ga gledao u emisiji TV lica i bio je baš odličan lik. Mnogo bolji od većine današnjih, koliko god zvučalo otrcano. Pa mi nešto žao...

Uveče kad legnem da spavam obavezno pustim neku muziku, da ne zaspim u tišini. Za večeras znam šta ću na "repeat"...

Spavajmo, sanjajmo...

Spavajmo, sanjajmo...



I, nije umro Vlada Divljan! (koliko god zvučalo otrcano)

0 коментара:

Žuti kišobran

16:09 2 Comments

Ima ona jedna američka tv serija, varijacija na Prijatelje, gde je glavni lik arhitekta. Počela je dobro, skoro pa odlično, vremenom otraljavila i neslavno se završila. Lično nisam ni imao strpljenja do kraja da je pratim, ali mi se čini da su komentari na kraj bili gotovo stopostotno negativni.

Danas, kad smo iz onog jučerašnjeg aprila prešli u ovaj novembar, pao mi je na pamet taj glavni lik i njegova ideja o žutom kišobranu, optimistično veselom u tmurnom danu. I kad sam se vraćao sa posla bacim pogled oko sebe, a tamo sve sami tamni kišobrani, crni i sivi. I muški i ženski. I moj.

Ok, kad nisam imao žuti kišobran izaberem žuti taxi. I dok je krivudao kroz ulice, sive i inače a ne samo zbog vremena, ugledao sam ipak jedan žuti.

Stariji gospodin držao je žuti kišobran, onaj mali što se kupuje u kineskim radnjama, zgodan što bi se reklo za zipovanje i pakovanje u torbu. Kišobran, kao što to sa takvim kišobranima obično biva, polomljen, nakrivljen sa jedne strane. A gospodin stoji ispred table sa umrlicama.


Pa mi nešto bilo žao što je baš takav kišobran morao da bude jedini žut... I rešim da kupim ja jedan žuti, kad jednog dana primim platu. Da ne bude baš ko sa serijom, traljavo pa nokdaun u završnoj rundi.


2 коментара:

#PlaninskePrice - Korak po korak...

18:29 , , 0 Comments

Kašljem kao magarac već duže od nedelju dana. Jedva zaspim uveče kad legnem. A preko dana mi bude neprijatno kad se zakašljem među ljudima. Život ne može da stane, varijanta da se zatvorim dok ne prođe nije u ponudi. I ubije me tako kad kažu: "Trebalo je više da se čuvaš! Ko te tero da se pentraš po planinčinama po onom minusu!?" Niko me nije tero. Sam sam hteo. I opet bih.

A pošteno smo se smrzli. Ne pamtim da mi je nekad bilo toliko hladno, ni da sam osetio vetar da jače duva. Nahvatao mi se led po trepavicama i po ovim pokušajima od brkova. Jakna je iz crne prešla u belu. Na sivim pantalonama se to malo manje poznavalo.


0 коментара:

Пријавите се на: Постови (Atom)