U rikverc: kultura

Приказивање постова са ознаком kultura. Прикажи све постове

Kad je u junu mesecu Smak svirao na Ušću, imao sam varijantu za prevoz sa koncerta ali je trebalo da se snadjem za odlazak do Beograda. Dan je bio tmuran, mirisalo je na kišu, meni je grlo prethodne noći promuklo (i ne znam od čega) i odlučio sam da ostanem kod kuće.

Posle sam, nedelju dana kasnije, Borisa video u publici na Arsenal festu. Opušteno, medju ljudima. Šetao je sa štapom u ruci i fotografisao se sa svima koji su to želeli. Kao i uvek uz osmeh.

Voleo je da sedi u bašti ispred Stare Srbije. Često sam ga vidjao tu kad sam se vraćao sa posla. Danas ga nije bilo. Bašta i danas puna a opet nekako prazna. Kao i ceo Kragujevac. Danas prazan!

Kad sam čuo vest da je Boris umro kod mene je sa youtubea Dzoni Stulić pevao Ako znas bio što. Stara garda! Pa su mi se nekako uz Borisa poredjali i Arsen i Vlada Divljan i Nikola Simić i Djuza Stojiljković...

Onda sam iskljucio muziku. Pa posle 15 minuta ipak pustio Smak. Da slušam i ćutim. I evo ide i sad. I svaka pesma, svaki stih kao da samo potvrdjuje i pojačava...

Ovde počiva on

Drug onaj stari moj

Zemlja njegov je tron

Zlati je ptičji poj.

I mir kao pusti glas

Veje sad izmedju nas.

Sati kaplju niz drum

Mre mojih stopa sjaj

Sam je putanje šum

Zaborav mrači kraj.

I mir kao pusti glas

Veje sad izmedju nas.

*Smak - Epitaf

Kragujevac je ostao bez svog najboljeg pevača. Šumadija, pa i Srbija, su ostali bez najboljeg. Možemo samo da ćutimo i slušamo. A Točak da svira solo...

Napuštaju nas tako kvalitetni ljudi. Ostavljaju veliki trag za sobom ali medju nama nema onih koji mogu da ih zamene. Ni približno. Pa onda žališ što nisi više bio svestan koliko neki ljudi vrede sve dok nisu otišli.

Kragujevac, pravi Kragujevac je danas prazan. A ja... Ja više neću da propuštam prave koncerte!

Ovih dana se u medijima digla prašina oko nove drame Biljane Srbljanović "Mali mi je ovaj grob". Uslovno se digla (da izvinete), koliko uopšte može da se digne prašina oko jedne knjige u Srbiji. A i sve mi se čini da skaču i dižu je neki koji knjigu nisu ni pročitali, nemaju nameru da je čitaju, kao što izgleda ne čitaju ni druge stvari.

Drame inače nisu nešto što bi meni privuklo pažnju u pisanom obliku. Ok na sceni. Ako se dobro sećam poslednji put sam drame čitao u gimnaziji, Čehovljevog Ujka Vanju i Beketovog Godoa. Pa mi je onda ova drama došla kao osveženje a i skroz mi je opravdano Biljanom Srbljanović nastaviti ovaj niz, koliko god to delovalo pretenciozno nekima.

Sinoć je pevala cela Srbija! Možda i sa razlogom. Dobili smo više taj famozni datum za više i ne znam šta. A ako isti neće sve kompletno da nas 'rani i obezbedi nam bolje sutra, koje je sad već možda bolje danas nego se nismo još lepo rasanili, ono treba da slavimo što će valjda sad manje da nas smaraju sa svih strana vestima o njemu. Muka mi je od svih d***** više!

Koliko god da sam se smejao na 1000 varijanti teorija zavere koje ko zna ko više kuje prema ovom napaćenom narodu, ova ujdurma oko d***** bas na Vidovdan mi je mnogo zaparala sve živo. Ili je njima tamo u Briselu prosto bilo zanimljivo da se zajebevaju lepo sa nama ko što mi se čini da rade već godinama. Nema veze, bolje i da se zajebavaju nego da te ne vide. Još iz perioda dok smo bili u nižim osnovne činilo mi se da su nekako bolje prolazili oni autsajderi koje svi zajebavaju nego oni anonimusi koje nikad niko nije ni video. Mada možda grešim, rekoše mi jednom prilikom da takvi što se drže po strani mogu daaaleko da doguraju. Gazeći preko mrtvih čak. O primerima iz prakse da ne govorim, opšte su poznati (bar onaj glavni).

No, koliko god da smo napaćeni sinoć smo pevali, kao što rekoh. Veliki muzičko-scenski događaji na sve strane širom Srbije odigravali su se sinoć. U 4 najveća "grada" su se desila 4 velika spektakla:

U Kragujevcu je juče bio drugi dan sve popularnijeg Arsenal festa.

U Nišu je u okviru obeležavanja 1700 godina od potpisivanja Milanskog edikta premijerno prikazana Verdijeva opera "Trubadur" (ovde neću o preterivanjima što budžetskim što svakakvim drugim apropo ovog jubileja).

U Novom Sadu na glavnom gradskom trgu je održan koncert Cee Lo Green-a povodom rođendana Exit festivala (o kome se priča da će konačno i da izađe iz Srbije).

A u Beogradu - Ušće 2. Najmasovniji, najpopularniji i najspektakularniji (da pišem za neki od tabloida imao bih verovatno spremljen file sa superlativima pa bih mogao odmah još neki da izvučem) događaj, koncert, event decenije (bez malo). Majka svih Srba i Srpčadi, jedna i jedina Ceca, ili ovde treba ovako C E C A je pevala puna 4 sata pred više od 100 000 fanova.

Ova nedelja u Kragujevcu je jedna od najboljih u godini. Leto je tek počelo, malo je spala temperatura pa može da se živi i uživa, a ove nedelje ja i treći po redu Arsenal fest! A što se mene tiče, to je (nažalost) jedan od retkih događaja kad je naš grad stvarno grad, ne samo zbog broja stanovnika.

Poslednjih dana se u Srbiji intenzivirala priča o očuvanju i zaštiti kulturnih dobara. I to na više nivoa. I ovde kod nas u Kragujevcu a i "u centrima moći" (ovo sam morao ovako jer je zgrada Generalštaba i bukvalno pored zgrade Vlade, ali o tome drugi put). I odnosi vladajućih struktura prema ovim dobrima, na oba nivoa, su se poklopili. Čudno, ako se uzme u obzir da dolaze iz različitih političkih stranaka. Prosto da se čovek obraduje kad se u nečemu slože. Ali ovde nema mesta nikakvom ushićenju.

Kragujevac je u Srbiji bio u mnogim stvarima prvi. Prva prestonica moderne Srbije, prva gimnazija, pozorište, novine i da ne nabrajam više. I mnogi značajni Srbi su potekli iz Kragujevca ili proveli ovde jedan deo života. I možemo reći da Kragujevac kao takav poseduje istorijsku višeslojnost koja je neophodna da bi jedan grad bio grad.

U medijima i po gradu se ponovo aktuelizovala priča o rušenju kuće u kojoj je živeo Đura Jakšć, za vreme svog dvogodišnjeg boravka u Kragujevcu, gde je bio profesor crtanja u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Svakodnevno na putu do posla prolazim pored ove kuće. Stanje u kome se nalazi je alarmantno. Oronula "straćara" je godinama stecište narkomana i beskućnika i gotovo svakodnevne su intervencije vatrogasaca. Međutim i pored toga velika većina Kragujevčana zna da je ovo "kuća Djure Jakšića". A čini mi se da je potrebna i neka intervencija druge vrste.

Danas je u naše bioskope stigao film Hobit. Svi već verovatno znate da je to priča koja prethodi Gospodaru prstenova. Voleli ili ne voleli epsku fantastiku i sve karaktere i događaje iz Tolkinovih priča, fimovima iz čuvene trilogije nikako se ne može sporiti kvalitet. Filmski je to odrađeno na najvišem nivou u svim segmentima.

Ovde moram da priznam da nisam od onih koji su mnooogo ludi za ovim žanrom. Mada, kad smo već kod fantastike uvek sam pre za epsku nego za naučnu. Epsku fantastiku sam oduvek posmatrao kao jednu vrstu mitologije i zato mi je i bila interesantna. A od Tolkinovih knjiga upravo je Hobit jedina koju sam pročitao (gledao sam filmove na dalje). Zbog toga mi se čini da ovaj film iščekujem nekako više nego one prethodne.

A u svoj toj prašini koja se podigla oko ovog filma, pre neki dan sam naleteo na internetu na odlične ilustracije karaktera iz knjige Hobit. Koliko se sećam, upravo sam ovako nekako i ja zamišljao Bilba Baginsa i Gandalfa. Dobro, možda su uticaj na autora imali i karakteri iz filmova, ali ipak su ilustracije i više nego uspešne. U isto vreme i veoma spretno iscrtane i nekako dečije, naivne, što je za ovakvu priliku posebno dobro. Autor je američki ilustrator Erik Krenz. A ako vam se dopadaju ove ilustracije pročešljajte i njegov sajt i blog.

Je l volite gifove? Ja sam ih oduvek voleo, a čini mi se da su tek u poslednje vreme postali baš popularni. U prilog tome govori i to da je prošle nedelje Oxford English Dictionary reč „GIF“ proglasio za američku reč godine. Glupe li kategorije, realno. Mada ne znam, možda bi bilo interesantno da to postoji i kod nas. Zamislite reči godine tamo devedesetih: demonstracije, embargo, sponzoruša... ili nešto kasnije silikon, rialiti, inkluzivno... I korporativno naravno!

No, da se vratim na gifove. U mojoj oblasti (arhitekturi) gifovi su veoma zgodni za predstavljanje nekih šema, načina slaganja i formiranja objekta, dijagrama funkcija... Čak sam i sam već pravio neke gifove.

Ranije su oni bili prvenstveno u vidu nekih crtanih likova ili kompjuterskih 3D formi. Kao da je sve to neko vreme zaobilazilo fotografiju. Negde od prošle godine gifovi su dosta zašli i u svet fotografije kroz Cinemagraph – animirane fotografije. Sa njima se gubi granica izmedju fotografije i video zapisa i upravo je to ono što ljude najviše i privlači. Ne mogu baš da se štampaju, bar ne još uvek, ali zamislite novine neke tamo 2074. Dobro, neće baš i na čituljama da stavljaju slike u gif formatu, ali bi sigurno obogatili stranice sporta, zabave, pa i hronike.

Manifestacija Arhitektonski čas (19.10.2012.) je zvaničan deo ovogodišnjeg programa Oktobarskih svečanosti, Kragujevac 2012. Pokrovitelj manifestacije je Grad Kragujevac, a nosilac udruženje Neformalna organizacija arhitekata - NOA iz Kragujevca.

Ne znam zašto ali čini mi se da je još rano da krenu špekulacije oko dobitnika Nobelove nagrade za književnost za ovu godinu. Koliko ja znam ta dodela je uvek negde krajem oktobra. Možda ne želim da prihvatim da se leto polako završava (mada jesen volim najviše) ali mi se ipak čini da je prerano. No već je krenulo. Po britanskim kladionicama, ne verujem da postoji po ovim našim, nismo mi tržište za to.

I na jednom domaćem sajtu pročitah pre neki dan da najviše šansi za nagradu ove godine ima Haruki Murakami. I prethodnih je bio na samom vrhu. Ko me zna, zna da mi je to jedan od dva omiljena pisca. A i već sam pisao o tome.

Počelo je tako što sam se jednostavno zainteresovao za japansku kulturu. Nekako preko arhitekture. Sve ove savremene svedene forme u svetskoj arhitekturi negde duboko nose koren iz japanske filozofije izgradnje. A i njihovi savremeni arhitekti su jedni od vodećih u svetu. Sve to naravno ima veze i sa ekonomijom, ali neću ovde o tome.

Sasvim sam slučajno u potrazi za nekom knjigom uzeo Murakamija, na jednom štandu za vreme nekog od sajmova knjiga. I posle te jedne pročitao sve što je prevedeno. Nisam siguran ali čini mi se da je sve počelo da menja mesto, pa se iz želje za upoznavanjem Japana izrodio Murakami, a onda iz želje za čitanjem njegovih knjiga pojačala želja za upoznavanjem japanske kuture. One svakodnevne. Kako izgledaju gradovi, ulice, zgrade, šta ljudi jedu, piju, slušaju, gde izlaze... I onda ne čudi što mi u njegovim knjigama ni malo ne smetaju delovi koje, neki bi rekli, pisci vešto ubacuju da produže roman i uspore radnju. Naprotiv, prija mi kad neko od junaka kuva, odlazi u kupovinu, na piće ili bira ploče i knjige sa police.

Pre neki dan su osudili Brejvika. Na 21 godinu zatvora. Znam ja da su zakoni u Norveškoj drugačiji i da je to neka varijanta da posle može da mu se produži zatvor ali meni je skroz bez veze. Za tolike živote samo 21 godinu, meni u ovom trenutku pre svega stvarno poražavajuće zvuči.

Nego, ovo mi je bio odličan povod da se vratim na jednu temu koju sam, učinilo mi se u jednom trenutku, bio ispustio. Norveška je u pitanju, tačnije poslednja knjiga trenutno najčitanijeg norveškog pisca kod nas, Erlenda Lua. Pročitao sam je pre nekih mesec dana, nisam stigao da napisem utiske i mislio da je prošlo. Ali sad hoću da skrenem pažnju pre svega zato što mislim da je trenutak odličan baš za čitanje ove knjige.

Roman Fvonk,kod nas u izdanju Geopoetike, je tipična luovska proza. Za one koji do sada nisu čitali ništa od ovog književnika (psihologa po profesiji) mogu da kažem da, bar što se mene tiče, to znači da je izuzetno pitko napisana, lakih rečenica ali i dubokih značenja. Ok, možda ovo sad uz činjenicu da je čovek psiholog sve skupa može da vas odvuče na pomisao da je u pitanju još jedan kaluđer sa nekim besnim kolima ili nešto slično od te popularne psihologije. Ali kod Lua se ne radi o podsvestima i stanjima duše ili samokontole kojom možemo ovo ili ono. Čovek jednostavno kroz situacije i postupke svojih junaka tera i nas ponekad na preispitivanja, onako ne postavljajući nama direktno ciljeve i ne dajući nam nikakve direktne savete. Kako književnost i treba da deluje, bar ja tako mislim.

Napomena: Tekst o Arsenal festu mi se nenamerno dosta odužio pa sam rešio da ga objavim u 2 posta.

Tako da, sa na mahove lošim i na mahove dobrim zvukom, sve svirke su manje više bile dobre do odlične. Opet zavisi u mnogome od afiniteta. Ovde ću da pomenem samo neke koje su meni bile najbolje.

Eyesburn je dobro odradio svirku. Svi su se pitali da li će Kojotu biti mnogo svetlo pošto su nastupali među prvima pa još noć nije potpuno pala, i ko će ovoga puta da zameni gospođicu/gospođu Još uvek budni sa. Ali napravili su dobru atmosferu, bilo je dosta mahom mladje publike koja je uživala uz novije stvari, ali su svirali i neke starije pesme još iz devedesetih. Ja ih lično nikada nisam nešto slušao ali me to nije sprečilo da se prodrmam sa masom!

Napomena: Tekst o Arsenal festu mi se nenamerno dosta odužio pa sam rešio da ga objavim u 2 posta.

Ok, možda sam malo i zakasnio sa ovom temom. Ali eto nisam stigao do sad. Nije da nisam planirao da napišem izveštaj još u nedelju dok se nisam pošteno ni otreznio od poslednje festivalske večeri ali mi se nekako iskralo vreme i danas sutra... Pa sam posle pomislio da ne pišem uopšte ali neki su valjda očekivali da izbacim utiske. A i volim da pišem baš o ovim stvarima. Jedan od prvih tekstova je bio baš o onom drugom festivalu kod nas u Kgu i sad da ne iskuckam o ovom koji je originalni i istina bez velike konkurencije ali najbolji, ne ide.

Znači: Arsenal fest, Kragujevac, godina druga, 3 festivalske noći, 2 bine, 30 izvođača.

Pre jedno pola godine sam hteo da pišem o prostoru starog Kneževog arsenala u Kragujevcu. Izuzetan primer industrijske arhitekture sa prelaza iz XIX u XX vek. Tada su lokalni mediji javljali da je grupa huligana polupala prozore i dmolirala šta ti ja zna sve. Pominjala se šteta od više hiljada evra. Pa sam hteo da ospem paljbu i po nesavesnim ljudima i po gradskoj vlasti koja nije dovoljno zaštitila sve ali sam na kraju ipak rešio da je bolje da ne mračim i ja još više. Već sam imao jedan post na sličnu temu baš tih dana.

Složiće se mnogi da je serija Otvorena vrata jedna od najboljih, ako ne i najbolja, ikada napravljena na ovim prostorima. Svaka čast i Gigi i Emiliji, i Prletu i Tihom i mnogim drugima ali realno, Cakana, Dragoslav, Bata, Milica i ostala ekipa su ipak za pedalj ispred svih.

Odličan koncept sitkoma preuzet sa zapada originalno je uklopljen u naše podneblje. U vreme i mesto. Mada će neki reći da je serija bila ispred svog vremena. Možda i jeste, ne mogu da tvrdim, percepcija mi je onda bila mnogo drugačija. Ali gledao sam je i voleo i kada se premijerno prikazivala, nemajući pojma o čemu oni to, i nebrojano puta kasnije, kada sam razumeo gotovo sve fore. Neke doduše tek nakon odslušanih predavanja iz Istorije moderne umetnosti i dizajna na fakultetu. I onda uvek kad mi neko kaze da je serija glupa samo odćutim. Ok, poštujem mišljenje, ali za ovo ti je potrebno određeno predznanje, opšta kultura i to. A ako nemaš podlogu ne možeš ni da skapiraš, pa ti onda glupo!

Ovih dana opet se podigla prašina oko Otvorenih vrata, ako se uopšte nekad i slegla. Već ste čuli sigurno, snima se nastavak. Kada je onomad Bojana Maljević preko svog tviter naloga objavila vest, u istom danu kada je Srbija osvanula sa novim predsednikom, upravo je vest o Otvorenim vratima bila “najdeljenija” na društvenim mrežama. Ko bi rekao, jednom nešto da baci u senku politiku kod nas!

Pre neki dan je bio Svetski dan knjige. Evo i precizno, 23. aprila. Tog datuma 1616. godine umrla su dva velika pisca svetske književnosti, Šekspir i Servantes. Onda je Unesko neke godine ovaj datum proglasiom za ovo što on sad jeste i, znate kako se kaže, ostalo je istorija. E pa kao da nije. Bilo to skoro, a kako smo krenuli pitanje je da li će i biti istorija.

Pošto ja ovde često pišem i o književnosti (ne baš često, kapiram kako stojimo sa tim pa da ne smorim) palo mi bilo na pamet da napišem nešto i povodom tog dana. Verovatno je logično da neko ko piše, pa makar i ovako opušteno, slobodno i neobavezno kao ja ovde, voli knjige. Da voli da čita. A opet nisam hteo sebe nikako da upisujem u taj dan pošto sam realno mnogo daleko od nekog ko bi mogao da taj dan oseti onako baš kao svoj. Razumete, ne samo kao konzument. Mnogo daleko a velika je verovatnoća da će tako i da ostane zauvek.

Onda sam hteo samo da navedem neke odlomke iz knjiga koje sam čitao u poslednje vreme. Nekad su me nervirali odlomci, pa i danas me malo nerviaju. Nije to to, kad nešto tako istrgneš iz konteksta, amputiraš ili koji god hoćete izraz, ne može nikad da bude kao kad naletiš prvi put pa te baš ti redovi, a ne oni pre ili posle, oduševe. Ali sad ih zapisujem, onako u telefon, u „notes“. I stoji tamo: Kundera – Besmrtnost, Albahari – Gec i Majer, Slobodan Tisma – Bernardijeva soba... Ispod svakog naslova neke rečenice. I na kraju ipak nisam ništa prekucavao za ovde. Dosta je tog dana bilo akcija i svega, glumci i spotisti i ko zna ko još, igrali su se bibliotekara i sve nešto u tom stilu. I prođe i taj dan.

A onda juče naletim ne neki od ovih kataloga iz nekog supermarketa, i tamo iza suhomesnatog i kiselih krastavčića na akciji, stoji ponuda „Idealan spoj“.

Uz kupljenih 2 puta po 200 g Grand kafe, na poklon dobijate knjigu.

Pišem ovde tako o svemu i svačemu. Šta mi naiđe, bude aktuelno, inače ili meni aktuelno u tom trenutku. E pa sad je konačno na red došlo i nešto što je onako malo bliže i mojoj profesiji. A aktuelno da aktuelnije ne može da bude, bar na lokalnom nivou.

Sećam se jednog od predavanja profesora Miška Šuvakovića. Čovek nam je držao Istoriju i teoriju arhitekture (i još neke predmete, al' je ovo bilo na tom predmetu). Na njegovim predavanjima uvek je amfiteatar bio pun i na kraju predavanja posle pitanja: „Je l' ima neko nešto da doda? Kritika, komentar, pretnja?“, standardno bi se čuo aplauz. Toga dana je između ostalog postavio pitanje o arhitektonskim objektima koji su obeležili neke periode u Beogradu. I sam dao odgovor.

Prva polovina XX veka – zgrada BIGZ-a.

Druga polovina XX veka – zgrada SIV-a.

Početak XXI veka – tržni centri.

U tom duhu sam počeo da razmišljam i o Kragujevcu. Koje su građevine obeležile Kragujevac u novijoj istoriji pa do danas? Ok, arhitektura u Kragujevcu nikako po svome obimu ne može da se meri sa beogradskom, što je i logično. Tako da sam u razmišljanju za podelu uzeo širi vremenski period, čitav vek. A i ne želim ovde da razvijam neku suviše stručnu polemiku. Jednostavno ono što bi svakom prosečnom Kragujevčaninu palo na pamet.

XIX vek – zgrada Prve kragujevačke gimnazije

XX vek – zgrada Spomen-muzeja „21. oktobar“

Početak XXI veka – tržni centar Kragujevac Plaza (neće sigurno zatvoreni bazen, o tome sam pisao ovde).

Ok, trenutno verovatno druga najčitanija knjiga kada su domaći autori u pitanju. Znate već... I obe imaju odličan marketing. Ova je dobila Ninovu nagradu. To logično i ide sa nagradama. Poslednjih godina se mnogo polemisalo oko toga koliko je Ninova nagrada realno merilo kvaliteta. I u to se umešala politika, krenulo jedno vreme da se dodeljuje samo stranačkim piscima, ovih ili onih stranaka, standard, kao i svuda. Kakva zemlja, takva i nagrada. Ali realno, kakva je takva je, mi bolju nemamo! A i meni je prošlogodišnja nagrađena knjiga veoma legla, o čemu sam i pisao ovde, pa sam rešio da i ovoj sad dam šansu.

Iskreno otišao sam u knjižaru istog dana kada su objavili dobitnika. I, pošto izdavač nije neka od vodećih kuća u zemlji, knjige naravno nije bilo. I tako, posle 2 nedelje vidim knjigu u izlogu, uđem, uzmem, dođem do kase, a tamo... Mislim da je malo preambiciozno i pre(šta god) tražiti za knjigu od 130 strana 1000 dinara. Pa taman i da je tvrd povez k'o što nije. Uredno knjiga zavijena u omot sa napisom NINOVA NAGRADA i 1000 dinara. Ok, izvadim novčanik, iz novčanika crvenu i kupim. Kad smo se... do pola, ostali u gaćama... i gaće dole.

Pre neki dan je bio osmi rođendan facebooka. I nešto posle toga su izbacili neke statistike o korišćenju facebooka u svetu, ono koliko ko sati provodi i gde, koje zemlje prednjače, pa onda uže gradovi i znate već. Mi se naravno visoko kotiramo, sad me mrzi da tražim tačno ali koliko se sećam negde smo oko petog mesta. Ne verujem da su se mnogi iznenadili rezultatima. Šta da se očekuje od zemlje koja ima ovoliku stopu nezaposlenosti, koja je verovatno još i veća među mladima? Nego, meni je bilo interesantno da su mnogi komentari povodom toga bili i tipa: „Super, bar u nečemu da smo prvi!“ Ovde nisam bio siguran da li da podignem tablu sa natpisom SARKAZAM ili ne.

Onda sam se setio da mi je pre nekoliko meseci drug poslao link sa nekog bloga koji se tiče upotrebe facebooka. On se bas tada „skinuo“ sa istog i ceo tekst je bio odgovor na moje pitanje: „A zašto?“ Verovatno već pretpostavljate da je autor teksta napljuvao facebook uz one čuvene opaske o gubitku privatnosti, iznošenju prljavog veša, gubljenju stvarnog života i slično. A i komentari su bili ili takvi ili potpuno suprotni, tako da se sve svelo na oštru polemiku za i protiv.

Danas sam se baš setio pesme jednog lokalnog benda koja kreće stihom: Sedam dana padao je sneg... Au, da znaš! Mislim pesma je još iz osamdesetih ali nešto sumnjam da je inspiracija za tekst proizašla baš iz vremenskih prilika. Ovo ovako kažu da još nije bilo. Kapiram da su svi dosadili sa pričama o vremenu, i lično i mene te priče nerviraju. Ali ovo sad je stvarno nenormalno i prosto ne možeš a da se skroz isključiš. Sve mi izgleda kao početak još jednog ledenog doba o kojem smo samo učili iz geografije, baš kao i ono da sneg pada na -2 do 2 celzjusa. Ma važi! E, a kad onomad to ledeno doba nisu preživeli dinosaurusi, realno, šta mi ljudi možemo da očekujemo? Ili ako pre birate onu biblijsku varijantu, ovo mu dodje potop, a Bog se lepo ugledao na svoju decu, čitaj nas ljude, pa nas podmuklo obmanjuje u agregatnom stanju. Ili je dobar pa nam daje vremena da sredimo još neke stvari dok se sve ovo ne otopi!

Elem, hladno je da ubija! Ko ne mora nigde da izlazi, a pri tom je još i ono standardno pri čistoj svesti i zdravoj pameti, lepo sedi u kući i uživa. Al' eto ima nas koji moramo da izlazmo, čitaj na posao i tome slično (mada na kakve poslove obično idemo treba da se zapitamo i za našu svest i pamet). E i tu odmah nastane problem. Meni na primer. Svako jutro lepo nemam pojma šta da obučem! Pazi, nije ovde u pitanju ona ženska varijanta kad i pored punog ormara koji se doslovno preliva stvarima nemaju šta do obuku, koja krpa sa kojom i to.Nego bre šta da obučem a da je pametno za ovakvo (ne)vreme?!

A na Tvu nas danima bombarduju raznim savetima, a mislim da je i iz usta doktorke Nade Macure (čitaj Milka Canić među doktorima) izašlo ono čuveno „Oblačite se slojevito!“ A niko bre lepo da nam objasni kako to slojevito!

Ok, skapirao sam da se ovi postovi kad kao pišem o tome kako čitam neku knjigu ili bilo šta vezano za umetnost, ono knjige, slike, dizajn… slabije čitaju nego ostale stvari. Možda i sa pravom, i ne krivim, i već sam pisao da mi ne smeta ako neko ne voli da čita i da svako ima pravo da pre gleda film ili radi šta ti ja znam. Ali ovog puta sam ipak rešio da pišem o knjizi. Ako ćemo do čitanosti ono malo sam zakasnio, ova je bila aktuelna pre više od godinu dana. Sad bi mi bilo najbolje da lepo iščitam Žarka Lauševića pa se još i isprimam i lepo pišem o njemu i tužnoj priči i znate već. Kad je mogao predsednik da iskoristi ovaj trenutak njegove popularnosti pa da pridobije još koji glas na predstojećim izborima pomilovavši ga, mogao sam i ja da računam da bi neko slučajno naleteo i na ovaj blog ako napišem nešto o njemu. Al' neka hvala, malo mi je sve to dovelo do antimarketinga kod mene. Znate ono, kad nečeg ima mnogo narodu se i smuči, realno!

Moja Šumadija peva...

Atentat na knjige - Mali mi je ovaj grob!

O Ceci, datumu, koncertima...

Moja Šumadija peva o sreći!

Za šta ćemo se boriti ako ne za kulturu - kuća Đure Jakšića

Hobit, na drugačiji način

RRRRRRRROLL.gif

Arhitektonski čas_Šumarice_Kragujevac_19.10.2012.

Savremeni Japan Kouhei Ashinoa

Erlend Lu - Fvonk, o premijeru, psovkama i "nekulturi"

Arsenal fest, Kragujevac, godina druga, 3 festivalske noći, 2 bine, 30 izvođača_02

Arsenal fest, Kragujevac, godina druga, 3 festivalske noći, 2 bine, 30 izvođača_01

Arsenal fest – korak u budućnost

Zašto verujem da će nastavak serije Otvorena vrata biti dobar

O knjigama

Kragujevac Plaza - poslednja oaza

Slobodan Tišma - Bernardijeva soba

Šta je starije, facebook ili internet?

Slojevito oblačenje - operacija UNTERCIGER

Smrt je neprovjerena glasina

Popular Posts

Facebook

Labels

blogovi koje pratim, nekad i ne tako redovno

Prikaza stranice

Čitaoci

Arhiva

Претражи овај блог

About us

Labels

Translate

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Share story

Popular Posts

Facebook

Labels

blogovi koje pratim, nekad i ne tako redovno

Prikaza stranice

Čitaoci

Arhiva

Претражи овај блог

Prijavi se na