Atentat na knjige - Mali mi je ovaj grob!

00:02 , , , 4 Comments

Ovih dana se u medijima digla prašina oko nove drame Biljane Srbljanović "Mali mi je ovaj grob". Uslovno se digla (da izvinete), koliko uopšte može da se digne prašina oko jedne knjige u Srbiji. A i sve mi se čini da skaču i dižu je neki koji knjigu nisu ni pročitali, nemaju nameru da je čitaju, kao što izgleda ne čitaju ni druge stvari.

Drame inače nisu nešto što bi meni privuklo pažnju u pisanom obliku. Ok na sceni. Ako se dobro sećam poslednji put sam drame čitao u gimnaziji, Čehovljevog Ujka Vanju i Beketovog Godoa. Pa mi je onda ova drama došla kao osveženje a i skroz mi je opravdano Biljanom Srbljanović nastaviti ovaj niz, koliko god to delovalo pretenciozno nekima.


4 коментара:

Šaht

19:17 , , 5 Comments

Mislim da ima dve godine kako sam pročitao knjigu ovog naziva čiji je autor mladi pisac Andrija Marić, koji živi u Beogradu a poreklom je iz Kragujevca. Knjiga se bavi zamišljenom projekcijom totalitarnog društva kakvo bi Srbija mogla da bude. Dosta crno i strašno, ima osvrta i na položaj LGBT populacije (što je ovih dana aktuelno) i nije daleko od situacije u kojoj su sada.

No ovde se ne radi o tom šahtu. U pitanju je onaj pravi šaht, infrastrukturni, preko kojih prelazimo svakog dana. Često nesvesno. Ispred biroa u kome radim, u centru Kragujevca, na adresi Karađorđeva 30, 25. septembra potonuo je šaht. Bukvalno potonuo. Onaj betonski deo, obično kružnog preseka, potpuno se odvalio i vremenom propao u dubinu. Na trotoaru je ostao metalni deo, sa poklopcem doduše, ali i sa rupama na 4 strane koje onako zjape i ne deluju ni malo prijateljski. Ne toliko strašno ali ne ni potpuno bezazleno. Čim smo primetili odmah smo reagovali, tradicionalno srpski, postavili lim (to smo našli) da viri i upozorava prolaznike. Čak smo i zalepili papir u boji da bude uočljivije (slika dole).

5 коментара:

Parga VIA Instagram

17:22 1 Comments

Putovanja su ono što nas najviše ispunjava, čini mi se. Takav je slučaj bar kod mene. Volim da odem, negde, bilo gde, blizu ili daleko. Ali volim i da se vratim. Vratiš se a neke stvari ostaju. I ti nekako nisi onaj isti od pre, koliko god to zvučalo kao kliše, bar pred sobom si uvek drugačiji. A drugi to mogu a i ne moraju da vide.

Pre nekoliko dana sam se vratio iz Grčke, iz Parge. Mediteranski gradić ušuškan u uvali Jonskog mora. Pomislili bi da je letovanje u Grčkoj manje-više svuda ista stvar, ali čini mi se da je ovde nekako drugačije. Mediteranskije a opet u isto vreme, kao što mi je rekla jedna gospođa dok smo plivali: "Parga je najgrčkija od cele Grčke!" Po plavo-belim kućama (pa i po šarenim), po strmim ulicama, moru, maslinjacima, zvucima, mirisima, ukusima i ljudima.

pogled sa terase

1 коментара:

Profesorka Rajna Dragićević - Orvel je jedan od mojih omiljenih pisaca

00:01 , 5 Comments

Zadnjih dana su internet portale i društvene mreže preplavili tekstovi o govoru profesorke Rajne Dragićević koji je nedavno održala svojim studentima, diplomcima. Otvoreno o svemu, govoru, stanju u zemlji, kakvi su joj planovi nakon objavljivanja govora samo za moj blog govori profesorka Dragićević. Ovo je inače prvi intervju koji objavljujem na blogu.

*  *  *

Profesorka Dragićević, želim pre svega da Vam zahvalim što ste pristali da govorite za moj blog. Hvala Vam što pre svih govorite za moje čitaoce.
Nema na čemu. Hvala i Vama što ste me pozvali. Razlog zbog koga govorim pre svih za Vašu stranicu, ne volim reč blog, suviše je prozapadnjačka i anglosaksonska, je želja da donekle ispravim grešku koja mi se potkrala u govoru. Naime, kada sam navodila listu vrhunskih zanimanja, izostavila sam arhitekte, što je vaše zanimanje. Navela sam inženjere, ali budimo realni, vi i niste pravi inženjeri. Ali sam u kasnijem razmišljanju arhitekte videla kao potencijalne vizionare koji mogu ostati ovde i učiniti Srbiju lepšim mestom za buduća pokoljenja. I opet za neke buduće profesore.

5 коментара:

Slušam... SHAZAM

23:41 , 4 Comments

Palo mi je na pamet da pišem malo o muzici. Nisam muzički obrazovan (osim ako ne računamo pokušaj učenja sviranja gitare koji se završio na par pesama pa me je posle mrzelo da se bakćem sa tim) ali muziku non-stop slušam. Ja sam jedan od onih što idu ulicom sa slušlicama u ušima. A i posao mi je takav da mogu da radim uz muziku. Čak je retko isključujem i kad izlazim iz sobe. I radio mi je uvek ispred televizije. A dok smo vrteli i presnimavali kasete kao klinci, dešavalo mi se da jednu pesmu snimim na celu kasetu ako mi se svidi, da ne moram da premotavam. Danas naravno obožavam track repeat dugme. Pa valjda je i to već nešto.


Razvio mi se neki osećaj, na moju stranu nakrivljen ali osećaj, da mi se nešto više a nešto manje svidi. I prosto su mi se povećali zahtevi i nekako mi se čini da od muzike očekujem mnogo više nego ranije. Nisam isključiv po pitanju žanrova. Umem ja i kafanu (i te kako) i rok koncert (ovo tek i te kako). I klasiku, ne često al kad naletim na nešto što slušaju recimo likovi u Murakamijevim knjigama nema šanse a da ne potražim na youtubeu. God bless internet! 

4 коментара:

O Ceci, datumu, koncertima...

15:17 , , , , , 3 Comments

Sinoć je pevala cela Srbija! Možda i sa razlogom. Dobili smo više taj famozni datum za više i ne znam šta. A ako isti neće sve kompletno da nas 'rani i obezbedi nam bolje sutra, koje je sad već možda bolje danas nego se nismo još lepo rasanili, ono treba da slavimo što će valjda sad manje da nas smaraju sa svih strana vestima o njemu. Muka mi je od svih d***** više!

Koliko god da sam se smejao na 1000 varijanti teorija zavere koje ko zna ko više kuje prema ovom napaćenom narodu, ova ujdurma oko d***** bas na Vidovdan mi je mnogo zaparala sve živo. Ili je njima tamo u Briselu prosto bilo zanimljivo da se zajebevaju lepo sa nama ko što mi se čini da rade već godinama. Nema veze, bolje i da se zajebavaju nego da te ne vide. Još iz perioda dok smo bili u nižim osnovne činilo mi se da su nekako bolje prolazili oni autsajderi koje svi zajebavaju nego oni anonimusi koje nikad niko nije ni video. Mada možda grešim, rekoše mi jednom prilikom da takvi što se drže po strani mogu daaaleko da doguraju. Gazeći preko mrtvih čak. O primerima iz prakse da ne govorim, opšte su poznati (bar onaj glavni).

No, koliko god da smo napaćeni sinoć smo pevali, kao što rekoh. Veliki muzičko-scenski događaji na sve strane širom Srbije odigravali su se sinoć. U 4 najveća "grada" su se desila 4 velika spektakla:

U Kragujevcu je juče bio drugi dan sve popularnijeg Arsenal festa.

U Nišu je u okviru obeležavanja 1700 godina od potpisivanja Milanskog edikta premijerno prikazana Verdijeva opera "Trubadur" (ovde neću o preterivanjima što budžetskim što svakakvim drugim apropo ovog jubileja).

U Novom Sadu na glavnom gradskom trgu je održan koncert Cee Lo Green-a povodom rođendana Exit festivala (o kome se priča da će konačno i da izađe iz Srbije).

A u Beogradu - Ušće 2. Najmasovniji, najpopularniji i najspektakularniji (da pišem za neki od tabloida imao bih verovatno spremljen file sa superlativima pa bih mogao odmah još neki da izvučem) događaj, koncert, event decenije (bez malo). Majka svih Srba i Srpčadi, jedna i jedina Ceca, ili ovde treba ovako C E C A je pevala puna 4 sata pred više od 100 000 fanova.

3 коментара:

Moja Šumadija peva o sreći!

23:05 , , 2 Comments

Ova nedelja u Kragujevcu je jedna od najboljih u godini. Leto je tek počelo, malo je spala temperatura pa može da se živi i uživa, a ove nedelje ja i treći po redu Arsenal fest! A što se mene tiče, to je (nažalost) jedan od retkih događaja kad je naš grad stvarno grad, ne samo zbog broja stanovnika.

2 коментара:

Ova umetnost je slana!

22:03 0 Comments

Ok, svi smo valjda već skapirali da je Japan nešto kao druga planeta u odnosu na nas ostale. Vredniji su od svih nas, nose po ulici onu nenormalnu odeću jarkih boja, kad ih je zadesila katastrofa sa cunamijem mirno su stajali u redovima i čekali svoje sledovanje vode (dok su se kod nas babe pobile na Trgu Republike za sadnice trešanja)... Moja fascinacija Japanom je ovde već nekoliko puta istaknuta, ali ovo na šta sam naleteo danas je ipak za jednan korak ispred svega.


Reč je o delima japanskog umetnika Motoi Yamamotoa. Ono što je posebno interesantno kod njih je medijum kroz koji se izražava. U pitanju je so. Da, obična kuhinjska so - NaCl.

0 коментара:

Rešenje je samo u nama - Srce za Tijanu!

23:05 2 Comments


Već dva dana razmišljam da li da pišem o ovome ili ne. Digla se prašina, već svi znaju sta sve i kako treba, što je jako dobra stvar. Mnogo su uradili neki ljudi, pre svega Sergej u onoj emisiji o Velikom bratu i Istok ovde na netu. Kako i šta verovatno znate već.

I onda je krenula lavina šerovanja slika, snimaka, stranica. Cela se Srbija digla na noge i valjda ćemo ovoga puta stići na vreme. Kažem ovoga puta pošto Danica nije izdržala. Moramo da verujemo da Tijana hoće i da ćemo uspeti.

Meni su samo u celoj ovoj priči zasmetali neki zluradi komentari koji su se u međuvremenu pojavili. Da li stvarno mislite da neko koristi ovu situaciju, ili bilo koju sličnu, da bi promovisao sebe?

2 коментара:

Da li biste živeli u ledenom bregu?

22:08 2 Comments


Ne pišem često o arhitekturi. Ne želim previše da smaram o stvarima koje ljude i ne zanimaju baš mnogo. Realno to jeste najrasprostranjenija umetnička forma, bar u svetu (kod nas i ne može većina stvari da se nazove umetnošću), ali ljudi su u većini sljučaja ravnodušni. Razumem, zgrade su prosto neminovnost i potreba i tu su zato što treba negde da se obavljaju sve te životne stvari i tačka. Ali mi arhitekti na to ne gledamo samo tako. Najjednostavniju definiciju je skoro upotrebila moja šefica: "Mi se trudimo da stvorimo pozitivan ambijent."

U Beogradu je pre neki dan otvoren 35. Salon arhitekture pod sloganom "Još uvek imamo arhitekturu". Ja se nadam da je to kod nas i dalje na snazi. Na salonu je, između ostalog izložen i projekat "Arhitektonski čas" Neformalne organizacije arhitekata - NOA, u kategoriji eksperiment - istraživanje. Ovde neću o Salonu i nagradama i kakva je arhitektonska situacija u Srbiji. Koga je interesovalo mogao je da se informiše sa svih strana, propraćeno je u medijima. Ovde ću o jednom projektu koji je nešto severnije od nas, u Evropi naravno, i koji je trenutno u završnoj fazi.

Reč je o stambenoj četvrti Iceberg (ledeni breg) u Orhusu (Aarhus) drugom gradu po veličini u Danskoj.

2 коментара:

Za šta ćemo se boriti ako ne za kulturu - kuća Đure Jakšića

23:58 , , , 0 Comments


Poslednjih dana se u Srbiji intenzivirala priča o očuvanju i zaštiti kulturnih dobara. I to na više nivoa. I ovde kod nas u Kragujevcu a i "u centrima moći" (ovo sam morao ovako jer je zgrada Generalštaba i bukvalno pored zgrade Vlade, ali o tome drugi put). I odnosi vladajućih struktura prema ovim dobrima, na oba nivoa, su se poklopili. Čudno, ako se uzme u obzir da dolaze iz različitih političkih stranaka. Prosto da se čovek obraduje kad se u nečemu slože. Ali ovde nema mesta nikakvom ushićenju.

Kragujevac je u Srbiji bio u mnogim stvarima prvi. Prva prestonica moderne Srbije, prva gimnazija, pozorište, novine i da ne nabrajam više. I mnogi značajni Srbi su potekli iz Kragujevca ili proveli ovde jedan deo života. I možemo reći da Kragujevac kao takav poseduje istorijsku višeslojnost koja je neophodna da bi jedan grad bio grad.

U medijima i po gradu se ponovo aktuelizovala priča o rušenju kuće u kojoj je živeo Đura Jakšć, za vreme svog dvogodišnjeg boravka u Kragujevcu, gde je bio profesor crtanja u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Svakodnevno na putu do posla prolazim pored ove kuće. Stanje u kome se nalazi je alarmantno. Oronula "straćara" je godinama stecište narkomana i beskućnika i gotovo svakodnevne su intervencije vatrogasaca. Međutim i pored toga velika većina Kragujevčana zna da je ovo "kuća Djure Jakšića". A čini mi se da je potrebna i neka intervencija druge vrste.

0 коментара:

Poziv za kragujevačke vlasti i sve ljude da pomognu Danici

23:30 , 1 Comments


U prethodnom postu sam pisao o jednoj Danici. Sad pišem o drugoj. I znam da je veoma mala granica da ne skliznem u patetiku, škakljiva je tema mnogo,  ali to je prosto nešto o čemu ne želim da ćutim. Kako god...


Danici Ćirković (24) iz Kragujevca potrebna je hitna transplatacija srca. Neću da zalazim ni od čega boluje, ni kad se stanje pogoršalo. Verovatno nešto što nama nemedicinskim radnicima ne bi ni bilo jasno. Život joj je veoma ugrožen i moguće ga je spasiti, ali to košta. Ona je prva na listi za transplataciju Kliničkog centra Srbije, ali da bi uopšte otišla na operaciju u Beč, Grac ili Minhen potrebno je da se prikupi između 130 i 150 hiljada evra. Nešto što je za prosečnu porodicu u Srbiji nemoguća misija. A stvar je urgentna!

1 коментара:

Danica Masniković - Art Animals

00:04 , 7 Comments


Pre neki dan, kada sam izašao sa posla na pauzi, prošao sam pored jedne galerije ovde kod nas u Kragujevcu. I nisam mogao a da ne zastanem i svratim. Galerija zavučena u foaje jednog od bivših bioskopa, znate već da ih zatvaraju redom, pa onda neku sliku izbace tako napolje da privuče retke posetioce. I ja se upecao...

7 коментара:

Božićna poslanica

20:01 , , 1 Comments


Pisao sam je prošle godine pa mi nešto došlo i ove. Al neću nešto sad da hejtujem, ova mu dođe smirenija. Mada mi ovi što napolju bombarduju, a izgleda da su pravi Hrišćani Pravoslavci pa su čekali baš na Božić (čudio sam se što su se smirili ove Nove godine), realno idu na živce. Sad pale neki vatromet, šta li je, al mi ne pada na pamet da ustajem da vidim. Preteralo se više!

Najradosniji praznik a ja se razboleo. Već vidim kako su neki u fazonu pa da si kršten ne bi se ni razboleo. Da l da vam verujem? Jok! Nalupao sam se prošle godine ovde i o crkvi i o svemu, onako u afektu doduše, al sam se nalupao. I nešto ne vidim da mi krenula godina nizbrdo. Nije ni da sam se plašio strašnog usuda, ali da podvučem i krenulo na bolje. No neću o tome sad.

Nego tako bolestan propustih danas sve blagodeti ovog nam praznika. Da se razumemo, nemam ja ništa protiv praznika kao praznika. Protiv običaja nemam ama baš ništa. Jedno vreme, u nekom periodu odrastanja, me je bilo blam da sprovodim sve te protokole oko Božića, pojma nemam što. Ali sam valjda i to prerastao, pa mi je sad sve to cool. Ali i to nam više od Pagana ostalo, verovatno. Ok, zamišljeno je sve to fino, ali mi Srbi ne bismo bili Srbi da to nismo malo okrenuli kako nama odgovara. 

1 коментара:

Пријавите се на: Постови (Atom)