.png)
Dobro je Sarajevo!
Opasno me radi Sarajevo zadnjih dana. Tačnije nedelja. Još
tačnije od kad sam sa planinarima bio tamo pre 3 nedelje. Peli smo Bjelašnicu
po snegu od 2m i posle su me bolela kolena pa sam se jedva peo i spuštao niz
one silne sarajevske stepenice. Al mi je i tako bilo dobro. Pravo dobro!
Dobro je da jedeš ćevape, kod Mrkve, ne kod Želje, je
l bi te tamo vodili i rodjene Sarajlije. A kad se pre neku godinu otvarao Mc
Donald's
u Sarajevu (jes glupo, Mc
Donald's u Sarajevu) oni su odneli 3 ovala ćevapa na otvaranje.
Kao domaćini i kolege. Onako sarajevski.
Dobro je da jedeš pitu, ne znam više kako se zove
radnja al je odmah do Mrkve na Baščaršiji, u onoj uličici kad se krene ka
Vijećnici. E tamo nas je vodio moj drug Elvir, Sarajlija i odličan domaćin. A i
pite, ko i domaćin, ne dobre, odlične. Burek (to je u Sarajevu isključivo pita
sa mesom), sirnica, zeljanica, krompiruša. Šta god!
Dobro je da jedeš kolače, tufahije, tulumbe, urmašice,
baklave... Šta god i gde god na Baščaršiji. I ako imaš mesta još i za to.
Dobro je da piješ pravu bosansku kafu. Onako na malom
poslužavniku iz bakarne džezve i fildžana, sa rahatlokumom naravno. I ako si za,
a onda je dobro i pušiti nargile ili šiše u onom malom zavučenom "dvorištu"
po sred Baščaršije, u Damasku ili Tunisu.
Dobro je da piješ jednu od stotinu rakija ili tamnu,
ali isključivo tamnu Sarajevsku pivu u Zlatnoj ribici. To je omiljeni kafić u
kome je sva 3 puta radila druga konobarica, sa šubarom na glavi ili šeširom i gde
je sva 3 puta bila odlična muzika i uvek medju pesmama Cohenova Thousand kisses
deep. To ti je levo od Vječne vatre, odmah blizu.
Dobro je i da se ogreješ o Vječnu vatru pošto je, i
kad zvanično počne proleće, sarajevska zima ipak oštra. Dobro je da se penješ
na Avaz kulu odakle se vidi ceo grad. Al je dobro i da se penješ uz stepenice
iznad Baščaršije, levo od Vijećnice pa još iznad groblje. E odatle je pogled
još bolji.
Dobro je da se šetaš pored Miljacke od Vijećnice
naniže a da je predješ tek dole kod Akademije na novom pešačkom mostu
"Festina lente". Dobar je i most, baš je dobar.
* * *
Pre neki dan sam skoro ceo sat slušao starijeg kolegu
dok je pričao o svojim studentskim danima u Sarajevu. Kako je otišao na
studije, tražio stan i prvih dana spavao na klupi na železičkoj stanici odakle
su ga budili čistači ulica, ne zato što su tako hteli, nego slučajno dok su
obavljali svoj posao. O životu u studentskom domu i studentima iz celog sveta.
I kako su u junu, posle ispita, išli vikendom u Makarsku gde se selilo skoro
celo Sarajevo. Kako je Davorin Popović u Sarajevu otvorio prvi kafić (ne
kafanu, kafić) u celoj bivšoj Jugoslaviji baš u Sarajevu. I kako je u jednoj kafani
(baš kafani) zaboravio jaknu kad je već bio završio fakultet i kad je spakovao
stvari i vratio se u Kragujevac. A posle 3 godine ga je gazda kafane zvao da
dodje po jaknu kad su renovirali i naleteli na nju dok su krečili. Kako je
našao njegov broj, u ono vreme, nikad nije saznao. Ko što ni ja ne znam šta je
bilo na kraju sa jaknom... Nisam hteo ni da pitam. Samo sam slušao...
Sad evo slušam grupu Skroz iz Sarajeva. Pijem bosansku
kafu što sam je doneo pre 3 nedelje, ostalo taman za još jednu. Čitam
Sarajevski Marlboro Miljenka Jergovića, priče o Sarajevu u ono doba rata (jes
"Ustaša" al dobro piše!). I koleno me još ponekad zaboli, ko onomad u
Sarajevu, uz i (još gore) niz sarajevske stepenice.
Постови
0 коментара: