Kako ne vidiš da divan dan je?

22:15 0 Comments

Upalio sam kompjuter posle tri dana. Danas je malo hladnije pa smo ispali iz zone u kojoj je nehumano trpeti još i kućište da te dogreva. Prethodnih dana sam trpeo čak i tišinu, neobično ali bilo je lakše. A ovo malo hladnije je taman toliko da sam predveče mogao da prošetam Knuta do jezera bez da razmišljam da li će izdržati po vrućini.
I bilo je baš divnih momenata.
Na jezeru sam upoznao jednog Norvežanina kome se otac zove Knut i koji je naravno čuo za Knuta Hamsuna po kom se moj Knut tako zove (a to i nije toliko često ovih dana). Čak mu je i deda rođen u istom mestu kao i Knut Hamsun. Svet je još jednom postao mali.
Na plaži je svirao stvarno dobar bend. Svirao je "svašta". Ne volim "svašta" ali su stvarno dobro prašili. Tu je pre jače od 20 godina jednom svirao i Bajaga, kad je aktuelan bio album Muzika na struju. Mi smo bili baš klinci i sestru je na koncert vodio stariji rođak a ja sam kao svaki profesionalni baksuz ležao bolestan kod kuće. I ovi su sad svirali neke stvari od Bajage, ne tako loše.
Gužva nas je pogurala malo dalje pa sam odlučio da napravimo ceo krug oko jezera kroz šumu. E u šumi je tek bilo super. Zelene guste krošnje koje prave hlad, delovi staze koji su samo utabana zemlja a ne ono glupavo kamenje koje su posipali, odsjaj niskog sunca na zalasku koji se odbija o površinu vode, patke u grupama koje se vide kroz trsku, bend koji svira preko vode, gomila dece koja sve prati sa brane i leto, ne prevruće leto. I veliki beli pas. Srbija kakvu volim i kakva treba češće da bude.
Toliko dobrih malih stvari u trenutku da ih nije pokvarilo ni to što smo samo 20 minuta pre prošli pored ekipe u odelima koja je u ime grada otvarala Avantura park. Od stručnosti koja ih kvalifikuje za mesta na kojima su imaju samo odela, pa i ovde gde je pitanje da li su i prikladna. A od avanture ništa, jer nove generacije za koje je valjda park i namenjen avanturu ne mogu ni da zamisle bez touch screena. Srbija, kakva je svakodnevno i od kakve su nam mnogi prijatelji pobegli.
Ni to što je bend svirao zaredom dve najistrošenije pesme od Milana Mladenovića i Džonija Štulića, koje su i toliko istrošene opet mnogo bolje od ovih danas. Posle su sve ispeglali jednom od Vlade Divljana, a njegove pesme valjda ne mogu ni da se istroše.
Ni to što je neko nemarno razapeo šator na sred staze da ga svi obilaze a Knut ga zamalo nije zapiškio. Unutra stariji par i pas, jedan od onih malih belih što laju nesrazmerno hrabro prema svojoj veličini. Raspoloženi, srećni, nemarni...
Ni ribolovci koji se busaju pričama o tome kako vole prirodu a onda iza sebe u toj istoj prirodi ostave gomilu otpada.
Ni to što sam upravo shvatio da onaj Bajaga što je onda svirao preko vode tad još uvek nije bio napisao Moje drugove, koje ne znam da li ću mu ikada do kraja oprostiti. A ja ga tad nisam slušao, kolko god da sam bio klinac i ništa nisam znao.
I toliko dobrih malih stvari na drugoj strani...
* * *
Stigao sam kući. Sa jezera se i dalje čula muzika, sad već tiho. Bend je završio jednom od najboljih Bajaginih, iz vremena pre... Ili mi se tako činilo. Posle su nastavili da puštaju muziku i prva pesma je poručivala: "Kako ne vidiš da divan dan je?"

Kad su završili kod mene je Džoni zapevao: "Ne prodajem nasmiješeng psa, zaboravi na to...." Tu odavno ne sviraju. Ja je tako pustim da na kraju dana pretegne strana na kojoj su dobre male stvari.

0 коментара:

Пријавите се на: Постови (Atom)