Ova umetnost je slana!
Ok, svi smo valjda već skapirali da je Japan nešto kao
druga planeta u odnosu na nas ostale. Vredniji su od svih nas, nose po ulici
onu nenormalnu odeću jarkih boja, kad ih je zadesila katastrofa sa cunamijem
mirno su stajali u redovima i čekali svoje sledovanje vode (dok su se kod nas
babe pobile na Trgu Republike za sadnice trešanja)... Moja fascinacija Japanom
je ovde već nekoliko puta istaknuta, ali ovo na šta sam naleteo danas je ipak
za jednan korak ispred svega.
Reč je o delima japanskog umetnika Motoi Yamamotoa.
Ono što je posebno interesantno kod njih je medijum kroz koji se izražava. U
pitanju je so. Da, obična kuhinjska so - NaCl.
Odabir materijala nije ni malo slučajan. So je
sastavni deo mnogih obreda u Šintoizmu, najrasprostranjenijoj religiji u
Japanu. Između ostalog nakon sahrane so se baca preko ramena kao neka vrsta
pročišćenja. Yamamoto je izgubio mlađu sestru koja je umrla od raka koji je
zahvatio njen mozak i na ovaj način umetnik joj odaje počast.
On stvara instalacije ogromnih razmera u vidu
lavirinta ili uskovitlanih masa, trdimenzionalne strukture razbijenih stepenica
ili uskih prolaza koji se slepo završavaju. Kroz lavirinte je najpre u 2D
preslikavao vijuge moždane kore ali i prikazivao bezizlaznost situacije u kojij
se našla njegova sestra. Stoga su njegovi lavirinti često "ispucali"
i time narušeni i nesavršeni. Stepenište je polomljeno na sredini tako
da se ne može savladati a uski prolaz se maglovito završava ne ostavljajući nam
jasnim šta nas čeka na kraju. A sve to je smešteno u fantastične ambijente
galerijske ili neke drevne arhitekture.
Na kraju, kada se završi period za koji je instalacija
predviđena da traje, posetioci zajedno sa njim sakupljaju so i nakon toga je
prosipaju u more. Time so nastavlja da kruži i ko zna, možda u istom obliku
postane deo neke nove instalacije.
U svemu ovome verovatno je problematično ako dune
promaja. A i nisam baš siguran kako ova umetnost deluje na bubrege. A da
ostavlja ravnodušnim... to je teško.
0 коментара: