Ne znam zašto ali čini mi se da je još rano da krenu špekulacije oko
dobitnika Nobelove nagrade za književnost za ovu godinu. Koliko ja znam ta dodela
je uvek negde krajem oktobra. Možda ne želim da prihvatim da se leto polako
završava (mada jesen volim najviše) ali mi se ipak čini da je prerano. No već
je krenulo. Po britanskim kladionicama, ne verujem da postoji po ovim našim,
nismo mi tržište za to.
I na jednom domaćem sajtu pročitah pre neki dan da najviše šansi za nagradu
ove godine ima Haruki Murakami. I prethodnih je bio na samom vrhu. Ko me zna,
zna da mi je to jedan od dva omiljena pisca. A i već sam pisao o tome.
Počelo je tako što sam se jednostavno zainteresovao za japansku kulturu.
Nekako preko arhitekture. Sve ove savremene svedene forme u svetskoj
arhitekturi negde duboko nose koren iz japanske filozofije izgradnje. A i
njihovi savremeni arhitekti su jedni od vodećih u svetu. Sve to naravno ima
veze i sa ekonomijom, ali neću ovde o tome.
Sasvim sam slučajno u potrazi za nekom knjigom uzeo Murakamija, na jednom
štandu za vreme nekog od sajmova knjiga. I posle te jedne pročitao sve što je
prevedeno. Nisam siguran ali čini mi se da je sve počelo da menja mesto, pa se
iz želje za upoznavanjem Japana izrodio Murakami, a onda iz želje za čitanjem
njegovih knjiga pojačala želja za upoznavanjem japanske kuture. One svakodnevne.
Kako izgledaju gradovi, ulice, zgrade, šta ljudi jedu, piju, slušaju, gde
izlaze... I onda ne čudi što mi u njegovim knjigama ni malo ne smetaju delovi
koje, neki bi rekli, pisci vešto ubacuju da produže roman i uspore radnju.
Naprotiv, prija mi kad neko od junaka kuva, odlazi u kupovinu, na piće ili bira
ploče i knjige sa police.
.png)
Постови
