#PlaninskePrice - Korak po korak...

18:29 planina , priče , putovanja 0 Comments

Kašljem kao magarac već duže od nedelju dana. Jedva zaspim uveče kad legnem. A preko dana mi bude neprijatno kad se zakašljem među ljudima. Život ne može da stane, varijanta da se zatvorim dok ne prođe nije u ponudi. I ubije me tako kad kažu: "Trebalo je više da se čuvaš! Ko te tero da se pentraš po planinčinama po onom minusu!?" Niko me nije tero. Sam sam hteo. I opet bih.

A pošteno smo se smrzli. Ne pamtim da mi je nekad bilo toliko hladno, ni da sam osetio vetar da jače duva. Nahvatao mi se led po trepavicama i po ovim pokušajima od brkova. Jakna je iz crne prešla u belu. Na sivim pantalonama se to malo manje poznavalo.

Naočare su mi maglile od daha koji se probijao ispod šala pa sam ih vrlo brzo i skinuo. Nije da su mi i služile svrsi pošto je vidljivost i sa njima i bez njih bila skraćena taman na toliko da vidiš čoveka ispred sebe i eventualno nazireš još do 2 prilike ispred kako se kreću. A stric mi je predlagao da ponesem dvogled. I stvarno kažu da je pogled odozgo nestvaran, vidi se i jezero i ostali vrhovi u daljini. Ali kažu i da niko ne dolazi ovamo u januaru da se penje. A eto mi smo došli, krenuli i stigli do vrha.

Doduše, kad sam već krenuo ka vrhu nema nazad. Prosto nije pametno, ma koliko teško da mi je, da se odvojim i krenem niz padinu sam bez vodiča sad kad se ovako loše vidi. Tragove u snegu vrlo brzo obriše vetar, ma koliko duboki bili. A i iznenadila me je činjenica da nikad ne znam koliki je sneg preda mnom. Da li će cela noga da mi upadne u namet ili se već gornji sloj dovoljno stegao od mraza da idem nesmetano po njemu bez propadanja. I tako zaranjam i izranjam sve do vrha.

Pred vrhom, kao i svaki put bez obzira na vreme, pitam sebe šta mi je ovo trebalo da se mučim kao lud i izvačim zadnje atome snage. Napravim 5 koraka pa stanem da dodjem do vazduha. I tako 5 po 5 ipak do vrha.

A onda se resetujem. Kako god da je bilo uspeo sam. Dobijem neku novu energiju koja me vozi prvo do podnožja a onda i još neko vreme posle svega. Ne umem da objasnim kako, ali čini mi se da sam miran bar narednih 10 dana. I tako punim baterije, direktno iz planine.

Kada pričam ljudima da sam pre pola godine počeo da planinarim često naiđem na iščuđavanje. Nije im jasno zašto bi neko to radio, išao kao lud po strančinama i lomio noge. Dok ne probaš ne znaš kako je i da li će da ti prija.

A meni se sad sve čini da kad pišem o planini i planinarenju ustvari pišem o životu. Da su u životu planine svuda oko nas, da se non stop penjemo i silazimo. Da je teško ali da je moguće. Da je ne vrhu odlično ali i da moramo da se spuštamo u realnost. Nekako uvek kad je najlepše.

I tako kašljem ... do neke sledeće planine.

I korak po korak brojim osvojene vrhove!