Pekara

Prošle subote sam, nakon što sam "zatvorio" dve kafane i pokušao da provedem više od nekih pola sata u gužvi jednog od lokalnih klubova, tradicionalno završio u pekari. Tamo sam onako dobro zagrejan (logično) odneverovao kad sam za susednim stolom video tri momka kako listaju Saramagovo Putovanje kroz Portugaliju. (Knjiga je obimna, imam je na polici i samo sam je parcijalno čitao. Kako mi je neko nedavno objasnio, doduše za drugu knjigu, odlična je za, uporedo čitanje uz neku drugu primarnu knjigu. Osim ako niste baš navučeni na putopise. Ali Saramago je Saramago - za respekt.)

U utorak sam, baš ispred iste pekare, prošao pored uličnog svirača. Ne onog što je do skoro bio jednini u Kragujevcu i o kome su svi već pisali, što bira repertoar za nespretno ali upečatljivo razvlačenje harmonike. Istina, pre dve, tri nedelje sam ih slušao kako zajedno sviraju Tamo daleko, al sad je ovaj svirao sam trubu. Po ovoj hladnoći svirao je Besame mucho. Leglo mi baš, valjda zbog svega, zbog pekare, hladnoće, onih što su listali Saramaga baš tu, a i dosta čitam zadnjih dana pa me ponelo izgleda. Ulepšao mi dan. Sago sam se i ubacio 40 dinara (toliko sam imao a da je ispod apoena od 200).

Onda je juče bio vašar. Jedva sam se provukao kroz gužvu. Red tezgi je bio duži nego ikad. Na njima svašta, da ne nabrajam. A povećan broj prodavaca me je samo vratio u realnost, koliko sve više ljudi nema posao i kako se bore i eto prodaju onima koji sve manje imaju novca za kupovinu.

Ispred pekare montažna tezga trese se na vetru a na njoj untercigeri u raznim bojama: bela, plava, tradicionalno vojnički maslinasta. Iza se čovek trese umotan u jaknu. Slika Srbije. Hladno, ledeno, da se treseš.


U Majdanpeku nisu imali struje ni vode duže od 3 dana. U Srbiji se ne čita Saramago, ne čita se ništa. U Srbiji se ne sluša Besame mucho, sluša se... Al doći će proleće jednom valjda. Da se bar ne tresemo. Znate kako kažu, posle kiše dodje duga. A da, skinite one transparente za Lukasov koncert. Trebaće vam za sledeću godinu. Tradicionalno!
Read More

Skopje 2014 - Srbija ...

Bio sam prošlog vikenda u Makedoniji. Nisam bio u Skoplju. Od gradova prošli smo kroz Tetovo, ako se ono još uvek zove Makedonijom, pošto je realno spremno za varijantu Kosovo - dron - Velika Albanija, čitaj najveći albanski grad u Makedoniji (tužno znam). Mi smo se popeli iznad na Šar planinu, pa posle nas 10 od 20 i iznad na Titov vrh.

A gore na planini u planinarskom domu, pored nas, bila je i jedna Makedonka. Biljana, naravno. Pobegne tako često vikendom iz Skoplja, kad više ne može da izdrži.

A Skoplje - Skopje 2014. Tako se zove projekat obnove centra Skoplja do kraja 2014. godine, kaže Biljana, koji je velika farsa kojom se peru pare i koju većina gradjana ne podržava. Prodali su kaldrmu iz starog dela grada Hrvatima za obnovu dubrovačkih ulica a sad oni dižu lažne neoklasicistične fasade i zlatne statue značajnim ličnostima iz istorije Makedonije. Koju god istoriju da im piznajemo. I to sve finansiraju novcem iz kredita koji je uzet kod Svetske banke. Kako ona kaže, sa namerom da jednom kad zemlja ne bude mogla da vrati novac i kad bankrotira, prodaju je na pola Albancima i Grcima. Malo radikalno gledanje na stvar, ali i brutalno realno izgleda.


Kaže da je u poslednje 2 godine iz Makedonije otišlo oko 500 000 ljudi, mahom mladih. Što je veliki udarac za zemlju od oko 2 miliona stanovnika. Nisam proveravao podatke, ali kolko god da je naduvano ima neke istine, bar na pola verovatno.

Ostali? Imaju još nepuna 2 meseca, do kraja 2014. Tako su im izračunali. Ili dali rok.

A mi u Srbiji i ne znamo još koliko nam je ostalo. Ne brinem da je manje nego komšijama. Što južnije to tužnije je jedna od najistinitijih izreka, što sam skapirao čim smo krenuli da se truckamo makedonskim cestama.

A tamo na vrhu, Titovom jelte, 2747m nadmorske visine, da nije bilo onolko hladno možda bi me i uhvatila jugonostalgija. Ne znam samo odakle, kad sam rodjen taman da ni to YU doba ne osetim. Vi matori ste se bar Titu kleli, a nama vidite kakav vodja pao...


Ajd odredite i nama godinu pa da se pakujemo!
Read More

Časovničar


Svraćao sam pre neki dan kod časovničara da zamenim bateriju na satu.

I tamo me udario najjači lirski momenat: Kod njega je vreme stalo!

Stara radnja, stare stvari, stari kalendari, neki strari kaiševi i stari polovni satovi u staroj vitrini koje nikad neće ni da proda... Stari radio, ne onaj retro ali stari sa kasetom, sličan kao prvi koji je meni otac kupio.... Stari miris...

Radi sa satovima a vreme stalo!

Ma nije on lud, zna čovek sa vremenom. Zaustavio se u nekom boljem trenutku. Bolje mu je sigurno nego nama. Vreme stoji a satovi kucaju, stotine njih.

Jedino taj miris... malo vonja. Valjda se ustajao i vazduh. Da nije toga pojurio bih neku vezu pa da se zaposlim kod njega. Nekog od ovih novih. Sutradan baš promeniše vlast kod nas. Bar kažu da su je promenili, mada sve isti ljudi ostali. Ko da se ništa nije ni promenilo, ko što se nikad ništa ni ne menja, i kao što ovi "novi" neće ništa da promene.

Ma stalo je vreme kod svih nas. Samo u pogrešnom trenutku, izgleda!
Read More

Linija

Napomena: Ovo je bilo zapaženo danas pa da zabeležim i zvanično.


Jutro u Kragujevcu u linijskom taxiju. 
Razgovor taxiste i "momka" na mestu suvozača:

Taxista: Je l prelaziš sad u opštinu kad se promenila vlast?
Suvozač: Pa trebalo bi. Al još neki dan, da se malo smiri situacija.
Taxista: Što, je l napeto?
Suvozač: Pa gužva, napeto. Al će da se završi nešto.

I onda je suvozaču zazvonio telefon, nisam siguran da li je melodija Sinan ili Šemsa ali Južni Vetar je sigurno bio, za toliko sam pismen.

P.S. Transkript je parafraziran, koliko god da sam se trudio nisam uspeo da isključim nekoliko padeža iz upotrebe. Suvozač ih je koristio do 4 što implicira da verovatno završava mastrer tezu a nakon toga će i doktorat sigurno.

Dobrodošli u Kragujevac!


Šta ce ti pevaaačicaaaaa!?
Read More

Preživeti januar... i celu godinu!

Ove godine nisam pisao Božićnu poslanicu. Nisam bio nesto inspirisan. Svake godine ista stvar. A i opet sam "pao na postelju" ovih prvih dana ove nam nove godine. Išao sam sa devojkom u Grčku, u Atinu, na doček kod braće Grka. Bogovima pod Akropolj. Pa da ih ne mešam sa Hristom, ne ide.

I počastili se tako mi jedno veče u nekoj taverni, pravoj grčkoj pravoslavnoj, u centru na Plaki. Počastili se al nas i braća Grci počastili pride pa smo se lepo otrovali, onako romantično u paru, pa evo sad još čistim creva od ko zna čega. Moš misliti koje bi razmere primila vest da su se nedajboze neki Nemci otrovali u sred Skadarlije! Al nismo mi Srbi Nemci. A nisu ni Grci ko mi, nego su i gori od nas (bar su im bolnice gore od naših), tako da sad verujem da je iskreno kad se kao obraduju kad čuju odakle smo, sve u fazonu : "Ah, brothers!"

Nego, prođoše i ovi praznici. Za mene dan više, šta ću, pa na posao nazad sutra tek. Kažu sad u nove pobede i da se preživi "najduži mesec u godini".
Read More

Atentat na knjige - Mali mi je ovaj grob!

Ovih dana se u medijima digla prašina oko nove drame Biljane Srbljanović "Mali mi je ovaj grob". Uslovno se digla (da izvinete), koliko uopšte može da se digne prašina oko jedne knjige u Srbiji. A i sve mi se čini da skaču i dižu je neki koji knjigu nisu ni pročitali, nemaju nameru da je čitaju, kao što izgleda ne čitaju ni druge stvari.

Drame inače nisu nešto što bi meni privuklo pažnju u pisanom obliku. Ok na sceni. Ako se dobro sećam poslednji put sam drame čitao u gimnaziji, Čehovljevog Ujka Vanju i Beketovog Godoa. Pa mi je onda ova drama došla kao osveženje a i skroz mi je opravdano Biljanom Srbljanović nastaviti ovaj niz, koliko god to delovalo pretenciozno nekima.
Read More

Šaht

Mislim da ima dve godine kako sam pročitao knjigu ovog naziva čiji je autor mladi pisac Andrija Marić, koji živi u Beogradu a poreklom je iz Kragujevca. Knjiga se bavi zamišljenom projekcijom totalitarnog društva kakvo bi Srbija mogla da bude. Dosta crno i strašno, ima osvrta i na položaj LGBT populacije (što je ovih dana aktuelno) i nije daleko od situacije u kojoj su sada.

No ovde se ne radi o tom šahtu. U pitanju je onaj pravi šaht, infrastrukturni, preko kojih prelazimo svakog dana. Često nesvesno. Ispred biroa u kome radim, u centru Kragujevca, na adresi Karađorđeva 30, 25. septembra potonuo je šaht. Bukvalno potonuo. Onaj betonski deo, obično kružnog preseka, potpuno se odvalio i vremenom propao u dubinu. Na trotoaru je ostao metalni deo, sa poklopcem doduše, ali i sa rupama na 4 strane koje onako zjape i ne deluju ni malo prijateljski. Ne toliko strašno ali ne ni potpuno bezazleno. Čim smo primetili odmah smo reagovali, tradicionalno srpski, postavili lim (to smo našli) da viri i upozorava prolaznike. Čak smo i zalepili papir u boji da bude uočljivije (slika dole).
Read More
Пријавите се на: Постови (Atom)